U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slavica Maričić, advokat iz ..., protiv tužene Narodne banke Srbije, Beograd, koju zastupa BB, zaposlen kod tužene, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku Gž1 29/15 od 13.04.2016. godine i o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3765/13 od 07.08.2014. godine, u sednici održanoj 27.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

UKIDA SE rešenje Višeg suda u Čačku Gž1 29/15 od 13.04.2016. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3765/13 od 07.08.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 415/13 od 15.10.2013. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno rešenje direktora ljudskih resursa tužene od 08.09.2009. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos kod tužene 09.09.2009. godine i rešenje Guvernera NBS od 13.11.2009. godine, kojim je odbijen prigovor tužilje na rešenje od 08.09.2009. godine, pa je obavezana tužena da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 244.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3765/13 od 07.08.2014. godine, žalba tužene je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P1 415/13 od 22.09.2014. godine, revizija tužene je odbačena, kao nedozvoljena, jer je izjavljena od neovlašćenog lica, a rešenjem Višeg suda u Čačku Gž1 29/15 od 13.04.2016. godine, žalba tužene je odbijena, kao neosnovana i prvostepeno rešenje potvrđeno.

Tužena je i protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje, primenom člana 399. u vezi člana 412. stav 3. i 5. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.125/04 i 111/09, koji zakon se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP - „Sl. glasnik RS“ br.72/11), pa je našao da je revizija protiv rešenja osnovana.

Pravnosnažnim rešenjem drugostepenog suda, potvrđeno je prvostepeno rešenje kojim je revizija tužene odbačena, kao nedozvoljena, jer nije izjavljena od strane advokata, u skladu sa odredbom člana 85. ZPP, već je reviziju, po ovlašćenju Guvernera NBS, izjavio VV, koji je zaposlen kod tužene, na osnovu čega sudovi nalaze da je izjavljena od strane neovlašćenog lica.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijano rešenje doneto uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 84. stav 2. ZPP, jeste propisano da u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, stranku mora zastupati advokat, ali je stavom 3. istog člana predviđeno da se zastupanje Republike Srbije i njenih organa, kao i autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, uređuje posebnim zakonom. Narodna banka Srbije je organ Republike Srbije, što znači da se u pogledu zastupanja, na nju primenjuje odredba člana 84. stav 3. ZPP, koja upućuje na primenu posebnog zakona, a to je u konkretnom slučaju Zakon o Narodnoj banci Srbije („Sl. glasnik RS“ broj 72/03, 55/04, 85/05). Zastupanje Narodne banke regulisano je članom 9. stav 2. ovog Zakona, kojim je propisano da Narodnu banku zastupa i predstavlja guverner. Međutim, odredbom člana 7. stav 4. Statuta NBS, utvrđeno je da guverner može ovlastitti zaposlene i druga lica koja nisu zaposlena u Narodnoj banci Srbije, da je zastupaju pred sudovima i drugim organima i organizacijama, u zaštiti njenih imovinskih i drugih interesa, u zemlji i inostranstvu. Iz navedenog proizilazi da u parničnom postupku, pa i u postupku po reviziji Narodnu banku Srbije može zastupati i diplomirani pravnik koji ima pismeno ovlašćenje izdato od strane Guvernera NBS, u skladu sa članom 7. stav 4. Statuta NBS, kao što je to slučaj u ovoj pravnoj stvari.

Imajući u vidu da je pobijanim rešenjem pogrešnom primenom prava revizija tužene odbačena, kao nedozvoljena, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 406. stav 1. u vezi člana 412. stav 5. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužene blagovremena, dozvoljena i izjavljena od ovlašćenog lica, Vrhovni kasacioni sud je ispitao i pobijanu pravnosnažnu presudu, primenom člana 399. ZPP, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 398. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, i raspoređena na radno mesto ... u Filijali ..., u Odeljenju za ..., Grupe za ..., do 09.09.2009. godine, kada joj je prestao radni odnos na osnovu rešenja direktora ljudskih resursa tužene od 08.09.2009. godine, koje je potvrđeno rešenjem Guvernera NBS od 13.11.2009. godine, a prigovor tužilje izjavljen protiv navedenog prvostepenog rešenja odbijen, kao neosnovan. Rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji doneto je jer su usled uvođenja automatskog sistema za sortiranje, predaju i uništaj novčanica, kod tužene izvršene organizacione promene u filijalama, kojima je ukinuto radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena, zbog čega je prestala potreba za njenim radom. U postupku je utvrđeno da pre donošenja pobijanog rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, nije doneto i rešenje kojim se tužilja oglašava neraspoređenom, niti je tužena pokušala da je rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto u NBS ili u drugom državnom organu. Tužilji je drugostepena odluka tužene od 13.11.2009. godine uručena 18.11.2009. godine, tužbu radi poništaja prvostepenog rešenja podnela je 09.12.2009. godine, a podneskom od 30.08.2010. godine proširila je tužbu tako što je tražila i poništaj drugostepenog rešenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je tužba blagovremena, a da je tužena prilikom donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa povredila postupak predviđen članom 78. i 80. Pravilnika o radnim odnosima u NBS, što i donetu konačnu odluku čini nezakonitom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 83. Zakona o Narodnoj banci Srbije, utvrđeno je da se na prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih u NBS, primenjuje zakon kojim se uređuju radni odnosi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, iz čega proizilazi da se i na radne odnose zaposlenih u NBS primenjuje Zakon o radu.

Prema odredbi člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu ("Sl.glasnik RS" br.24/05, 61/05 i 54/09), protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. istog člana)

Rešenje Guvernera NBS od 13.11.2009. godine, kojim je odbijen njen pigovor protiv prvostepene odluke tužene, tužilja je primila 18.11.2009. godine, a 09.12.2009. godine je podnela tužbu sudu radi poništaja prvostepene odluke odnosno rešenja direktora ljudskih resursa tužene od 08.09.2009. godine, nalazeći da je odluka o prestanku radnog odnosa nezakonita. Donošenjem drugostepenog rešenja prvostepena odluka postaje konačna, što znači da je, u konkretnom slučaju, spor pokrenut u roku od 90 dana od saznanja za povredu prava, u skladu sa čl.195. stav 2. navedenog Zakona. Podnošenjem tužbe, radi poništaja prvostepene odluke tužene, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u navedenom roku, tužilja je stekla pravo na sudsku zaštitu, koje ona u istom sudskom postupku nije mogla izgubiti proširenjem tužbenog zahteva, kada je osporila i drugostepenu odluku tužene. Na ocenu blagovremenosti tužbe, u konkretnom slučaju ne utiče činjenica što je tužilja proširila tužbu po isteku roka od 90 dana od prijema drugostepene odluke, jer je odlukama tužene, čiji poništaj tužilja traži u ovoj pravnoj stvari odlučeno o istom pravu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su pravilno pobijanom odlukom poništena rešenja tužene, kao nezakonita, jer je u postupku njihovog donošenja, povređeno pravo tužilje na raspoređivanje.

Naime, prava obaveze i odgovornosti zaposlenih kod tužene, regulisana su i Pravilnikom o radnim odnosima u NBS, kojim je u člana 78. stav 1. tačka 5. Predviđeno da se zaposlenom otkazuje radni odnos kad stekne status neraspoređenog, a ne može da mu se obezbedi radno mesto u drugom državnom organu. Odredbom člana 80. Pravilnika, utvrđen je postupak u slučaju smanjenja broja zaposlenih usled promena u organizaciji rada, smanjenja obima ili ukidanja poslova, tako što je stavom 1. i 2. ovog člana određeno da se u tom slučaju zaposleni raspoređuju na radna mesta koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi i to kod tužene ili u drugom državnom organu, a odluku o raspoređivanju donosi guverner. Ako zaposleni ne može da se rasporedi u skladu sa stavom 1. i 2. ovog člana, članom 80. stavom 4. Pravilnika je određeno da guverner donosi rešenje kojim se utvrđuje da je zaposleni neraspoređen i da mu se otkazuje radni odnos u smislu člana 78. stav 1. tačka 5. ovog Pravilnika.

Opštim aktom poslodavac zaposlenima može predvideti veća prava nego što im po Zakonu o radu pripada, što je u konkretnom slučaju učinila i tužena odredbama Pravilnika o radnim odnosima u NBS, po kojima je, u slučaju prestanka potrebe za radom određenog broja zaposlenih, usled ekonomskih, tehnoloških, ili organizacionih promena, za tuženu postojala obaveza da pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, ispita mogućnost da te zaposlene rasporedi na druga radna mesta u NBS ili u drugom organu. Tek u slučaju nemogućnosti da se zaposleni rasporede na druga odgovarajuća radna mesta, guverner može doneti rešenje kojim se oglašavaju neraspoređenim, a potom i rešenje o prestanku radnog odnosa (član 80. stav 1, 2. i 4. Pravilnika).

Imajući u vidu da je na ovaj način donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa uslovljeno pravom zaposlenog na raspoređivanje, odnosno rešenje o prestanku radnog odnosa može se doneti samo u situaciji ako zaposlenom ne može da se obezbedi drugo radno mesto kod tužene ili u drugom organu, kada je guverner u obavezi da najpre donese rešenje kojim se zaposleni oglašava neraspoređenim, a koje pravo je u konkretnm slučaju tužilji povređeno (pravo na raspoređivanje), jer tužena, pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa niti je pokušala da je rasporedi na drugo odgovarajuće mesto, niti je donela rešenje kojim se ona oglašava neraspoređenom, iz čega proizlazi da su rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji nezakonita, pa su kao takva pravilno i poništena uz obavezu vraćanja tužilje na rad, što na zahtev zaposlenog, predstavlja zakonsku pravnu posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa, saglasno članu 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić