U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dragan Mraković, advokat iz ..., protiv tuženih „BB“ iz ... i VV, kao glavnog i odgovornog urednika „GG“, čiji je zajednički punomoćnik Boris Bogdanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 195/16 od 04.08.2016. godine, u sednici veća održanoj 24.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 195/16 od 04.08.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P3 br. 36/15 od 04.04.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., protiv tuženih „BB“ iz ... i VV - glavnog i odgovornog urednika „GG“ iz ..., kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete nastale nanošenjem duševnog bola i povredom časti i ugleda zbog sačinjavanja i objavljivanja informacija u javnom glasilu „GG“ solidarno isplate iznos od 1.000.000,00 dinara i to za tekst objavljen 13.01.2015. godine 300.000,00 dinara; za tekst objavljen 18.12.2014. godine 300.000,00 dinara; za tekst objavljen 11.12.2014. godine 200.000,00 dinara i za tekst objavljen 14.10.2014. godine iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.04.2016. godine kao dana presuđenja do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 120.000,00 dinara. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 67.400,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3 195/16 od 04.08.2016. godine, u prvom stavu izreke, žalba tužioca AA iz ... je odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P3 br. 36/15 od 04.04.2016. godine. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 195/16 od 04.08.2016. godine,tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 407. stav 1. tačka 4. u vezi sa članom 376. ZPP, bitne povrede odredaba parničnog postuka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom iz člana 407. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 374. stav 1. ZPP i radi ujednačavanja sudske prakse u smislu člana 404. ZPP.

Revizija je dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP, u vezi sa članom 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, jer se radi o presudi kojom je odbijen tužbeni zahtev.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Punomoćnik tužioca se u reviziji poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu pred drugostepenim sudom iz člana 407. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 374. stav 1. ZPP, ali ne navodi koja odredba Zakona o parničnom postupku je nepravilno primenjena ili nije primenjena, a da je to bilo ili je moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Nisu osnovani ni revizijski navodi koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava iz člana 407. stav 1. tačka 4. u vezi sa članom 376. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvotuženi je osnivač i izdavač dnevnih novina „GG“, a drugotuženi je glavni urednik koji ima svojstvo i odgovornog urednika. Navedene novine su dana 13.01.2015. godine, 18.12.2014. godine, 11.12.2014. godine i 14.10.2014. godine objavile tekstove koji se odnose na tužioca, a kojima po shvatanju tužioca se vređaju njegovi čast i ugled, pa je tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda u ukupnom iznosu od 1.000.000,00 dinara, opredeljujući za svaki objavljeni tekst pojedinačne iznose i to: za tekst objavljen 13.01.2015. godine iznos od 300.000,00 dinara; za tekst objavljen 18.12.2014. godine iznos od 300.000,00 dinara; za tekst objavljen 11.12.2014. godine iznos od 200.000,00 dinara i za tekst objavljen 14.10.2014. godine iznos od 200.000,00 dinara. Dana 14.10.2014. godine objavljen je članak „...“; zatim 11.12.2014. godine članak: „...“; dana 18.12.2014. godine članak: „...“ i dana 13.01.2015. godine članak: „...“. Informacije u navedenim tekstovima prenete su iz određenih izvora i na taj način i označene, citirane pod znacima navoda. U tekstu od 11.12.2014. godine izneti su podaci iz optužnice o kojima su pisali i drugi mediji, u tekstu od 14.10.2014. godine preneta je izjava izvora informacija kao i izjava tužioca koji je upitan da prokomentariše tekst a u antrfileu pod naslovom „....“ navedeni su određeni poslovi firme „DD“ čiji je vlasnik tužilac. Tužilac nije dostavio dokaze da je ta informacija netačna kao ni informacije koje se odnose na hapšenje tužioca dana 13.01.2014. i 11.06.2014. godine, s tim da reči „sumnjivi“ u naslovu antrfilea predstavljaju vrednosni sud, a reči u nadnaslovu „u strašnoj panici“ ne mogu se smatrati informacijom u smislu Zakona o javnom informisanju i medijima. U tekstu od 11.12.2014. godine pod naslovom: „...“ i naslov na strani četiri i pet: „....“ i nadnaslov: „...“ koji sadrže informacije iz Tužilaštva za organizovani kriminal u vezi sa podignutom optužnicom, za koju tužilac nije osporavao da je podignuta. Tvrdnje tužilaštva su navedene pod znacima navoda, a izjava tužioca Mirka Radisavljevića označena kurzivom. U tekstu je navedena izjava ĐĐ, a navedeno je i da se tužilac AA nije oglašavao, što ukazuje da su tuženi pokušali da stupe u kontakt sa tužiocem da bi se čula i druga strana. Tekst od 13.01.2015. godine pod naslovom: „...“ i podnaslovom: „...“ sadrži citirane izjave očevidaca koji su prisustvovali određenom događaju, s tim da tuženi nije naveo izvor informacija. Tekst upućuje na sumnju na određene izjave tužioca i sadrži vrednosni sud. Navedeni podaci u tom tekstu nisu demantovani od strane tužioca niti je tužilac pružio u toku postupka dokaze da oni nisu tačni. U tekstu su iznete određene sumnje, a radi se o tekstovima koji su deo tekstova u nizu tekstova koji su se bavili aktuelnim dešavanjima, u vezi sa tužiocem, o čemu su pisali i drugi mediji pre spornih tekstova.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, jer je tužilac javna ličnost, direktor preduzeća „DD“, predsednik Upravnog odbora EE ..., kao i Upravnog odbora „ŽŽ“, pa je morao tolerisati i trpeti kritiku više nego ostali građani, naročito kada se ona odnosi na posao kojim se bavio. Sloboda informisanja je veća kada se radi o javnim ličnostima, nego o privatnim licima. Tužilac se bavio poslom koji je medijski praćen, pa samim tim može da očekuje da naiđe na odobravanje ili neodobravanje za svoje postupke. Posao štampe je da javnost informiše o događajima u vezi sa javnim ličnostima i omogući široj javnosti uvid u dešavanja u javnoj sredini i u važnim firmama, što podrazumeva kritiku društveno negativnih pojava čak i onda kada se ne odnosi direktno na vršioca funkcije.

Po shvatanju nižestepenih sudova sporni tekstovi su bili od interesa za javnost, tužilac je bio javna ličnost vezan za aktuelna preduzeća na koja su se odnosili krivični postupci, pa u uspostavljanju ravnoteže između zaštite privatnosti tužioca i prava javnosti da se upozna sa informacijama koje se tiču javnih ličnosti, tužilac je morao kao javna ličnost imati veći stepen tolerancije, kako je i propisano Zakonom o javnom informisanju i medijima. Na taj način se otvara i šira diskusija o određenom problemu, na demokratski način i skreće pažnja na određene pojave i događaje. U spornim tekstovima su iznete kritičke ocene i podaci državnih organa koji su verno preneti u vezi sa krivičnim postupcima koji su u toku i za koje tužilac nije osporio da su u toku.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca. Prema odredbi člana 4. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ broj 83/14, 58/15), koji je važio u vreme objavljivanja spornih tekstova propisano je da je javno informisanje slobodno i ne podleže cenzuri. Stavom 3. istog člana je propisano da se ne sme ugrožavati slobodan protok informacija putem medija, kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenje pritiska, pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Prema odredbi člana 5. stav 1. istog zakona putem medija se objavljuju informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, bez obzira na način na koji su pribavljene informacije u skladu sa odredbama ovog zakona, a svako ima pravo da instinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštenja su dužna da to pravo poštuju.

Prema članu 8. istog zakona izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, a u vezi sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređen iznošenjem tih mišljenja. Sa druge strane prema članu 9. stav 1. istog člana urednik i novinar su dužni da sa pažnjom primerenom okolnostima pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju i ličnosti, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, prenesu ih verodostojno i potpuno i ako su preuzete iz drugog medija da navedu naziv tog medija.

U cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke (član 73. Zakona o javnom informisanju i medijima), a informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu se objaviti ako su iznete na glavnom pretresu ili ako su pribavljene ili su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja (član 74. navedenog zakona).

Prema članu 79. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima dostojanstvo ličnosti (čast, ugled, odnosno pietet) lica na koje se odnosi informacija, pravno je zaštićeno. Objavljivanje informacije kojom se vrši povreda časti, ugleda ili pieteta, odnosno lice prikazuje u lažnom svetlu pripisivanjem osobina ili svojstva koje nema, odnosno odricanjem osobina ili svojstva koje ima, nije dopušteno, ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost, a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi.

Prema članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Zaštita prema članu 10. nije ograničena na izražavanje istinitih faktografskih iskaza (iako istinitost iskaza ima određenu težinu i važnost prilikom procenjivanja) već obuhvata izražavanje mišljenja kao što su kritički i vrednosni sudovi. To pravo obuhvata i one informacije i ideje koje vređaju, šokiraju ili uznemiruju, jer demokratsko društvo ne može postojati bez određenog pluralizma, tolerancije i širokogrudosti. Evropski sud za ljudska prava je u svojim odlukama iskazao nesumnjiv stav da se javlja pozitivna obaveza da se zaštiti sloboda izražavanja tako što će se obezbediti razumna mogućnost ostvarivanja prava na odgovor. Pravo na odgovor je tužiocu zagarantovano zakonom, ali ga on nije koristio. Štampa je dužna da prenosi informacije i ideje o pitanjima ne samo u politici, već u drugim oblastima od javnog interesa i ne samo da štampa ima zadatak da prenosi takve informacije i ideje, već javnost ima pravo da ih primi (presuda Lingens V. Austrija, predstavka broj 9815/82 presuda od 08.07.1986. godine stav 42). Onda kada objavljivanje nekih informacija doprinosi debati od javnog interesa, teško se može opravdati bilo kakvo mešanje u to objavljivanje. Legitimni ciljevi za ograničenje slobode izražavanja su nacionalna bezbednost, javna bezbednost ili ekonomska dobrobit zemlje, sprečavanje nereda ili kriminala, zaštita zdravlja ili morala, te zaštita prava i sloboda drugih.

Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da pravo na čast i ugled je pravo na poštovanje ljudske ličnosti i ugleda koje to lice uživa u sredini u kojoj živi i radi. Do povrede ovog prava dolazi kada objavljena informacija poseduje lezionu sposobnost – sposobnost da se nanese šteta, koji uslov u ovom slučaju nije ispunjen. Saopštenim mišljenjima izneti su vrednosni sudovi, i cilj nije bio omalovažavanje ličnosti tužioca, a informacije i podaci dobijeni su od Specijalnog tužilaštva u vezi sa određenim krivičnim postupcima koji se vode protiv tužioca, što tužilac i nije osporio, nije dokazao da objavljene informacije nisu istinite, niti je tražio objavljivanje odgovora na ove informacije. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da nije osnovan zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete povodom objavljivanja navedenih informacija.

Nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz navedenih razloga, a ostali revizijski navodi su isticani u žalbi i bili pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda.

Sa iznetih razloga, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić