U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vlado Tanasković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Držvno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 691/16 od 21.04.2016. godine, u sednici održanoj 11.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 691/16 od 21.04.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 1142/2015 od 21.10.2015. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti koji su prouzrokovani neosnovanim lišenjem slobode njenog supruga BB isplati 381.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka od 24.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.10.2015. godine kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, preko dosuđenih 381.000,00 dinara, do traženih 2.500.000,00 dinara, kao i u delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos nematerijalne štete od dana podnošenja tužbe do dana presuđenja tužbeni zahtev tužilje je odbijen. Stavom petim izreke, tužilja je oslobađena od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 691/16 od 21.04.2016. godine, žalba tužene je usvojena, dok je žalba tužilje odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena u pobijanom usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka (stavovi prvi, drugi i treći izreke), tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti koji su prouzrokovani neosnovanim lišenjem slobode njenog supruga BB, isplati 381.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, te je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 16.500,00 dinara. Prvostepena presuda je potvrđena u pobijanom odbijajućem delu (stav četvrti izreke), a tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka od 12.000,00 dinara i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je supruga BB sa kojim je bila u bračnoj zajednici od 08.09.1946. godine pa sve do njegove smrti 28.01.2001. godine. Pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh 41/2007 od 25.12.2007. godine, usvojen je zahtev za rehabilitaciju pok. BB, te je utvrđeno da je rešenje Komisije za prekršaje Narodnog odbora 1. reona grada Beograda od 01.06.1951. godine ništavo od trenutka donošenja, kao i da su ništave sve pravne posledice ovog rešenja, a da se BB kao rehabilitovano lice smatra neosuđivanim. Sada pokojni BB je pritvoren 13.04.1951. godine u Beogradu, a na Golom otoku je bio do 25.05.1953. godine, kada je pušten na slobodu. Tužilja je 21.08.2014. godine podnela Komisiji sa rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde zahtev za naknadu nematerijalne štete nanete rehabilitovanom licu, a o ovom zahtevu nije odlučeno u roku od 90 dana od njegovog podnošenja. Tužilja u ovoj parnici po osnovu rehabilitacije njenog pokojnog supruga traži naknadu nematerijalne štete.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, ocenivši da tužilja ne spada u kategoriju lica obuhvaćenih članom 21. stav 1. u vezi sa članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužbeni zahtev tužilje zasniva se na odredbama Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“, broj 92/2011). Ovim Zakonom propisani su uslovi za rehabilitaciju, krug lica aktivno legitimisanih za podnošenje zahteva za rehabilitaciju, kao i uslovi i krug lica legitimisanih za ostvarenje prava na vraćanje imovine odnosno obeštećenje za tu imovinu i prava na rehabilitaciono obeštećenje.

Odredbom člana 20. navedenog zakona, predviđena su prava rehabilitovanih lica. Prema odredbi stava 1. navedenog člana, rehabilitovano lice ima pravo na penzijski staž, mesečnu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje.

Odredbom člana 21. istog zakona predviđena su prava drugih lica. Prema odredbi stava 1. tog člana, lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. ovog zakona. Posebno je odredbom stava 2. istog zakonskog člana predviđeno da pravo na rehabilitaciono obeštećenje imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća i sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 26. stav 4. ovog zakona.

Pravo na rehabilitaciono obeštećenje regulisano je odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Odredbom stava 3. istog člana je posebno propisano da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema odredbi člana 26. stav 4. istog zakona, lica iz člana 21. stav 2. (bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica) imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Citirane odredbe kojima je regulisana materija prava rehabilitovanog i drugih lica uključujući i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, upućuju na zaključak da pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i slobode i prava ličnosti zbog lišenja slobode u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji pripada samo rehabilitovanom licu i licu iz člana 7. tačka 5. tog zakona, dok pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica pripada krugu lica određenom članom 21. stav 2. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacinog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje za traženi vid nematerijalne štete s obzirom da je tužilja bračni drug rehabilitovanog lica, sada pokojnog BB, te da to pravo prema izričitoj odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, kao specijalnog propisa, pripada samo rehabilitovanom licu i licu iz člana 7. tačka 5. istog zakona, u koji krug lica tužilja ne spada.

Stoga, tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji budući da potraživanje naknade nematerijalne štete, u smislu člana 26. stav 3. pripada rehabilitovanom licu i njegovom detetu, rođenom u ustanovi za izvršenje sankcija ili koje je sa njim u toj ustanovi provelo deo vremena ili je za to vreme raslo bez roditeljskog staranja (član 7. tačka 5). Potraživanje po osnovu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i slobode i prava ličnosti zbog lišenja slobode pokojnog BB, bračnog druga tužilje, kao rehabilitovanog lica, moglo bi preći na tužilju samo da je priznato pravnosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom (član 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), što nije slučaj u konkretnoj stvari. Duševni bolovi tužilje zbog povrede njenih ličnih prava i prava ličnosti usled ranije osuđivanosti bračnog druga kao rehabilitovanog lica, ma koliko bili stvarni i duboki, ne predstavljaju pravno priznati vid štete po odredbama Zakona o rehabilitaciji kao specijalnog propisa, ali ni po odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao opšteg propisa, čijom shodnom primenom se rehabilitaciono obeštećenje ostvaruje.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić