Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2068/16 od 22.11.2016. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Jagodini P1 16/15 od 17.05.2016. godine u prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom stavu izreke za troškove postupka na koje je obavezan tuženi da tužiocu naknadi sa kamatom od dana izvršnosti odluke pa do isplate, tako da ista glasi:

Odbija se tužbeni zahtev tužioca AA iz ... kojim je tražio da se utvrdi da je tužena Republika Srbija - Visoki savet sudstva - Prekršajni apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje u Kragujevcu diskriminatorski postupala prema tužiocu u prekršajnom postupku koji je vođen pred Prekršajnim sudom u Jagodini pod posl. br. 3.Pr-2026/14.

Odbija se tužbeni zahtev tužioca AA iz ... kojim je tražio da se utvrdi da je tužena Republika Srbija - Visoki savet sudstva - Prekršajni apelacioni sud u Beogradu - Odeljenje u Kragujevcu zloupotrebila pravo donošenja drugostepene odluke u nezakonitoj formi, i to rešenja broj I-102Prž-16409/14 od 14.01.2014. godine umesto presude, a koja odluka je doneta u prekršajnom postupku koji je vođen pred Prekršajnim sudom u Jagodini protiv tužioca pod posl. br. 3Pr-2026/14.

Odbija se tužbeni zahtev tužioca AA iz ... kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Visoki savet sudstva - Prekršajni apelacioni sud u Beogradu da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 64.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja odluke pa do isplate u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Odbija se tužbeni zahtev tužioca AA iz ... kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Visoki savet sudstva - Prekršajni apelacioni sud u Beogradu da presudu objavi na internet stranici Prekršajnog apelacionog suda u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Obavezuje se tužilac AA iz ... da tuženoj Republici Srbiji - Visokom savetu sudstva – Prekršajnom apelacionom sudu u Beogradu, na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Prekršajnog suda u Jagodini Pr-2026/14 od 14.07.2014. godine delimično je usvojen zahtev tužiočevog branioca za naknadu troškova prekršajnog postupka. Žalba tužiočevog branioca, izjavljena protiv navedenog rešenja, odbijena je rešenjem Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Kragujevcu Prž-16409/14 od 14.11.2014. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom članova 15. i 43. tačka 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 22/09), utvrdio da je postojalo diskriminatorsko postupanje organa javne vlasti - Odeljenja Prekršajnog apelacionog suda u Kragujevcu zato što je o žalbi tužioca odlučeno na drugačiji način nego u drugim istovetnim pravnim situacijama, kao i da je donošenjem odluke u nezakonitoj formi izvršena zloupotreba prava. Iz tih razloga je, na osnovu člana 43. tačke 4. i 5. navedenog zakona, tužena obavezana da donetu presudu objavi na internet stranici Prekršajnog apelacionog suda i da tužiocu nadoknadi materijalnu štetu u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, nalazeći da su odredbe Zakona o zabrani diskriminacije i uslovi za njegovu primenu pogrešno tumačeni, preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbene zahteve. Po shvatanju tog suda, navedenim zakonom određeni su pojmovi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“, kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključenje, ograničenje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Zbog toga, svaki akt diskriminacije, u bilo kom obliku, mora da bude isprovociran ličnim svojstvima lica prema kojem se takvo postupanje ispoljava, a tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je organ javne vlasti tužene diskriminatorski postupao zbog nekog njegovog ličnog svojstva, i da zato uživa pravo na sudsku zaštitu od diskriminacije i pravo na naknadu materijalne štete u smislu člana 43. tačka 4. Zakona o zabrani diskriminacije u vezi sa članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izjavljenom revizijom neosnovano se osporava pravilnost drugostepene presude.

Odredbom člana 15. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti, a stavom drugim iste odredbe da se diskriminatorsko ponašanje službenog lica, odnosno odgovornog lica u organu javne vlasti smatra težom povredom radne dužnosti, u skladu sa zakonom. Tom odredbom predviđen je poseban slučaj diskriminacije, koji ne isključuje primenu člana 2. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je definisan pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja, tako što je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, od kojih su neka lična svojstva izričito i navedena u toj odredbi. Tužilac je, u konkretnom slučaju, zahtev za zaštitu od diskriminacije zasnovao na tvrdnji da je organ javne vlasti - Odeljenje Prekršajnog apelacionog suda u Kragujevcu odluku o njegovoj žalbi protiv rešenja prvostepenog prekršajnog suda o troškovima prekršajnog postupka donelo suprotno dotadašnjoj praksi tog suda u identičnim pravnim situacijama. Međutim, ni u tužbi niti tokom postupka tužilac nije učinio verovatnim da je takvo postupanje označenog organa javne vlasti tužene države bilo diskriminatorsko, odnosno da je drugostepeni prekršajni sud odluku o izjavljenoj žalbi doneo imajući u vidu neko njegovo lično svojstvo.

Sudsku zaštitu zbog zloupotrebe prava, kao posebnog pravnog osnova tužbenog zahteva, tužilac zasniva na tvrdnji da su povređene odredbe članova 13, 14. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 21. Ustava Republike Srbije, jer je odluka drugostepenog prekršajnog suda doneta u nezakonitoj formi sa namerom da mu se uskrati pravo na ulaganje zahteva za zaštitu zakonitosti i izbegne ukidanje te odluke u postupku po vanrednom pravnom leku. Tužilac sudsku zaštitu i po tako označenom pravnom osnovu traži sa pozivom na zabranu diskriminacije predviđenu članom 14. Evropske konvencije i članom 21. Ustava Republike Srbije (na čiju pogrešnu primenu ukazuje i u reviziji), zbog čega je i taj zahtev pravilno odbijen iz istih onih razloga zbog kojih je neosnovan njegov zahtev za utvrđenje diskriminatorskog postupanja organa javne vlasti tužene države. Istina, tužilac se poziva i na član 17. Evropske konvencije, o zabrani zloupotrebe prava. Tom odredbom je propisano da se ništa u Konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom. Zabrana zloupotrebe prava predviđena označenim članom ne ustanovljava posebno individualno pravo već predviđa pravila tumačenja, čiji je cilj zaštita ideje i cilja same Evropske konvencije. Donošenjem odluke o tužiočevoj žalbi protiv rešenja prvostepenog prekršajnog suda, kako to tužilac tvrdi suprotno članu 242. Zakona o prekršajima i u nezakonitoj formi, ne predstavlja zloupotrebu prava od strane tog suda u smislu navedene odredbe, niti je tužilac zbog toga izgubio pravo na delotvorni pravni lek predviđen članom 13. Evropske konvencije. Tužilac je na raspolaganju imao ustavnu žalbu ako je smatrao da mu je rešenjem Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Kragujevcu Prž-16409/14 od 14.11.2012. godine uskraćeno pravo na delotvorni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu, zato što je navedena odluka doneta u nezakonitoj formi.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić