Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili revizije: tuženi ''VV'' zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, dok tužena Republika Srbija zbog pogrešne primene materijalnog prava i potrebe da se ujednači sudska praksa te predlaže da se dozvoli posebna revizija po članu 404. ZPP.

Tužilje su dostavile odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije tuženih dozvoljene, ali neosnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju je u reviziji ukazao i tuženi ''VV'' , jer odlučivanje o zahtevu za svojinu spada u nadležnost suda pošto je u pitanju spor o imovinskopravnim odnosima, a u skladu sa članom 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, delimičnim rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Bački Petrovac od 16.07.1992. godine, a koje je postalo pravnosnažno 03.09. iste godine, za zemljište koje je oduzeto po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu od pravnih prethodnika tužilja utvrđeno je pravo svojine tužiljama na drugom odgovarajućem zemljištu i to tužilji AA na kp. broj ... njiva prve klase u površini od 2ha 43 ara 35m² KO ..., a tužilji BB pravo svojine na zemljištu na kp. broj ... KO ... njiva prve klase površine 2ha 31 ar 90m², a obavezan je ''VV'' da zemljište preda u posed tužiljama u roku od 15 dana po pravnosnažnosti rešenja. Na nepokretnostima koje su dobile po napred navedenom osnovu tužilje su zadužene kao obveznici poreza i poreska uprava im je redovno razrezivala porez za isto. Navedene parcele u vreme kada je doneto rešenje Komisije za vraćanje zemljišta su bile okružene drugim parcelama u vlasništvu i posedu ''VV'', pa nije postojao prilaz vraćenom zemljištu. Zbog toga su ''VV'' i tužilje postigle sporazum po kome tužilje zemljište koje su dobile u svojinu ostavljaju na korišćenje – u posedu ''VV'' a od tog preduzeća su dobile na korišćenje kp. broj ... i tu parcelu su one izdale u zakup GG. Tužilje su se obratile 21.06.2007. godine Komisiji za vraćanje zemljišta zahtevom da se izmeni pravnosnažno rešenje u napred navedenom smislu, ali Komisija po tom zahtevu nije nikada donela rešenje. Tuženi su 26.09.2012. godine zaključili sporazum o korišćenju poljoprivrednog zemljišta u susvojini i po tom sporazumu se predmetne parcele dodeljuju na korišćenje tuženom ''VV'' a nakon toga je to preduzeće i uvedeno u posed istih 07.12.2012. godine o čemu je i sačinjen zapisnik. Između tuženih je tekla parnica P 9390/12 kod Osnovnog suda u Novom Sadu, pa je presudom od 06.02.2014. godine utvrđeno pravo svojine ''VV'' na kp. broj ... i ... KO ... u srazmeri od 106503/2183941 dela i pravo državne (javne) svojine tužene Republike Srbije u srazmeri od 121438/4183941 deo. Prema stanju u katastru nepokretnosti na navedenim parcelama je uknjižena privatna svojina tuženog ''VV'' u srazmeri od 93/100 i državna svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u srazmeri od 7/100 delova. U toku 2011. godine kp. broj ..., a koje su tužilje izdavale u zakup GG Republika Srbija je izdala u zakup DD, koji je ušao u posed i to zemljište koristi.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilja neosnovan jer je rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta primenom propisa o PZF njima priznato pravo svojine na spornom zemljištu i to rešenje je osnov za upis prava svojine. Zbog toga je ponovno odlučivanje o pravu svojine bespredmetno, a posebno se to pravo ne može utvrđivati prema tuženim jer u odnosu na njih nema osnova sticanja. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev našavši da postoji pravni interes tužilja da se upravo prema tuženima utvrdi njihovo pravo svojine na spornim nepokretnostima jer su sada tuženi upisani kao vlasnici spornog zemljišta u javnim knjigama na idealnim delovima, pa bez odluke o usvajanju tužbenog zahteva tužilje se ne bi mogle uknjižiti kao vlasnici spornog zemljišta u javnim knjigama.

Pravilno je našao drugostepeni sud da postoji pravni interes tužilja da se upravo prema tuženima kao pasivno legitimisanim utvrdi pravo svojine na spornim nepokretnostima. Odredbom člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa je predviđeno da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim tim zakonom. Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (''Službeni glasnik RS'' 18/91) u članu 6. stav 4. je predviđeno da ukoliko se ne postigne sporazum o obliku i visini naknade u smislu stava 3. tog člana Komisija donosi rešenje kojim se utvrđuje pravo svojine ranijeg vlasnika na oduzetom odnosno drugom odgovarajućem zemljištu i obavezuje držalac na predaju tog zemljišta u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja, ukoliko organ iz opravdanih razloga ne odredi drugi rok. Tužiljama je u konkretnom slučaju pravnosnažnim rešenjem Komisije, koje kasnije po njihovom zahtevu nije promenjeno, priznato pravo svojine na spornom zemljištu i na taj način one poseduju osnov za sticanje prava svojine. Uknjižba koja je predviđena stavom 6. istog člana zakona nije uslov za sticanje prava svojine, već navedenu odredbu treba tumačiti kao mogućnost upisa prava svojine na osnovu rešenja Komisije. Svojina, kao apsolutno pravo, deluje prema svima i po članu 3. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica. U konkretnom slučaju tuženi ne samo da su uknjiženi kao vlasnici na opisanim nepokretnostima, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud, već oni tužiljama i osporavaju njihovo pravo svojine na predmetnom zemljištu, a koje su one stekle odlukom nadležnog organa. Otuda bez sumnje postoji pravni interes tužilja za vođenje parnice i pasivna legitimacija tuženih. Tvrdnja tužene Republike Srbije u reviziji da je drugostepeni sud morao da pravilno primeni materijalno pravo i da tužene obaveže da tužiljama priznaju pravo svojine shodno njihovim udelima u imovini i to 93% za tuženog prvog reda, a 7% za tuženog drugog reda nije od uticaja na pravilnost nižestepene odluke. Takođe, neosnovano i tuženi ''VV'' u reviziji ističe da je on postao vlasnik na spornim nepokretnostima i da je de fakto promenjena odluka Komisije za vraćanje zemljišta u smislu zamene zemljišta koje je tužiljama bilo vraćeno jer su tužilje pre vođenja parnice između tuženih već stekle pravo svojine odlukom nadležnog organa, a defakto takvu odluku nije moguće promeniti.

Kako se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene presude, to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić