Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, pa je našao da je u pogledu glavne stvari revizija neosnovana, a u pogledu odluke o troškovima osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se nalazio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.12.2008. do 22.07.2011. godine. Tokom juna i jula 2011. godine, bio je na bolovanju. Dok se nalazio na bolovanju tuženi mu je otkazao ugovor o radu (u vezi otkaza u toku je parnica P1 4624/11). Za vreme privremene sprečenosti za rad po nalogu tuženog od strane NN lica izvršeno je obijanje kancelarije koju je tužilac koristio i tada su iznete njegove privatne i poslovne stvari (lična prepiska i pisma), smeštene su u kutije, zatim odnete u prostorije restorana. Tužilac se pismeno obraćao poslodavcu tražeći da mu dâ obrazloženje zbog čega je njegova kancelarija dok se nalazio na bolovanju dodeljena drugoj službi, a njegove lične stvari odnete bez znanja.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud smatra da je u konkretnom slučaju izvršena diskriminacija u odnosu na tužioca i da je tuženi povredio i zabranu ponižavajućeg postupanja, pa je kritičnom prilikom došlo do povrede čl. 3. i 8. u vezi člana 1. Protokola 12 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa mu je dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000,00 dinara sa zateznom kamatom.

Suprotno, drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu smatrajući da u radnjama poslodavca nema diskriminacije, ali da je postupak poslodavca prema tužiocu (koji se kritičnom prilikom nalazio na bolovanju) ponižavajući jer je povređeno njegovo pravo na privatnost iz čl. 3. i 8. EKLJP (povreda prava ličnosti), pa mu je samo za ovaj vid štete dosudio naknadu u visini od 70.000,00 dinara.

U pogledu glavne stvari stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Naime, u konkretnom slučaju nije izvršena diskriminacija, iz člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije jer radnjama poslodavca nije izvršeno neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje (isključivanje, ograničenje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe lica kao i na članove njihovih porodica i njima bliska lica na otvoren ili prikriven način koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etičkom poreklu, jeziku, verskom ili političkom ubeđenju, polu, rodom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Obijanje kancelarije ne predstavlja diskriminaciju. Neovlašćeni ulaz u poslovni prostor nije izvršen iz napred nabrojanih razloga zbog kojih može biti izvršena diskriminacija.

Žalbeni sud je ponašanje poslodavca kvalifikovao kao povredu prava privatnosti (ljudsko pravo) i tuženi to stanovište nije osporio, pa tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete po članu 200. ZOO (pravičnu naknadu). Visina naknade je odmerena u skladu sa svim okolnostima slučaja, pa bi dosuđivanje naknade u većoj novčanoj visini bilo suprotno njenoj prirodi (da predstavlja satisfakciju) i društvenoj svrsi (član 200. stav 2. ZOO).

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženi je dao povod za tužbu, tužbeni zahtev je osporio i po osnovu i po visini, pa imajući u vidu vrstu i karakter spora (da se naknada određuje po slobodnoj oceni u skladu sa okolnostima slučaja), nepravilno je stanovište da se troškovi prebijaju, odnosno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tužilac je delimično uspeo u sporu, pa mu je revizijski sud dosudio troškove parničnog postupka u skladu sa uspehom računajući troškove prema advokatskoj tarifi na vrednost spora od 70.000,00 dinara i to: na ime sastava tužbe 6.000,00 dinara; na ime zastupanja na deset održanih ročišta 75.000,00 dinara; na ime zastupanja na četiri neodržana ročišta 18.000,00 dinara; na ime takse za tužbu, žalbu i reviziju i takse na sudske odluke ukupno 19.620,00 dinara (taksa za tužbu na vrednost spora od 70.000,00 dinara je 2.180,00 dinara). Ovo su bili nužni troškovi za vođenje ove parnice.

Na osnovu člana 165. stav 2. u vezi čl. 153. i 154. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić