U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Stevanović, advokat iz ..., protiv tuženog ''BB'' iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 522/16 od 22.11.2016. godine, u sednici održanoj 29.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 522/16 od 22.11.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Čačku P 42/14 od 19.11.2015. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade, za period od povređivanja 26.01.2002. do 31.12.2002. godine, plati 121.750,41 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev za isplatu izgubljene zarade za period do 30.03.2015. godine, preko dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke do traženih 14.888.527,70 dinara sa zakonskom kamatom od presuđenja do isplate, kao i na ime rente zbog umanjenja radne sposobnosti 76.019,35 dinara počev od 01.04.2015. godine pa ubuduće sa rokom isplate od 01-og do 05-og u mesecu za tekući mesec, s tim da dospele a neisplaćene rate plati u roku od 15 dana od prijema presude sa zakonskom kamatom od dospelosti svake rate do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 145.133,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od od 19.11.2015. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 522/16 od 22.11.2016. godine, stavom prvim izreke žalba tužioca je odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom i delu stava trećeg izreke – rešenje o troškovima postupka. Stavom drugim izreke odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke, a stavom trećim izreke preinačena je prvostepena odluka u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti peresude do isplate, a odbijen je njegov zahtev za kamatu na dosuđene troškove postupka za period od 19.11.2015. godine do izvršnosti, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Sl. glasnik RS'' broj 125/04 i 111/09), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog značaja, pa nema ni povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se revizijom ukazuje. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je 26.01.2002. godine, kao putnik u putničkom vozilu, zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma desne nadlaktice, u saobraćajnom udesu koji je izazvao osiguranik tuženog. Zbog zadobijenih povreda lečen je u bolnici u ..., a potom se nalazio na bolovanju do 18.11.2002. godine. Tužilac je ekonomski tehničar (4. stepen stručne spreme) i u „VV“ je radio od 05.03.1999 do 11.07.2007. godine, a za period bolovanja isplaćena mu je naknada u neto iznosu od 146.673,70 dinara, na teret Fonda za zdravstveno osiguranje. Utvrđeno je da je tužilac, radi obavljanja delatnosti iz radnog odnosa, sa GG iz ..., u Odeljenju za privredne i društvene delatnosti Opštinske uprave Opštine Čačak, 10.05.2001. godine izvršio privremeni upis ortačke zanatske radnje i to do obezbeđenja opreme, a koja je registrovana za proizvodnju građevinske stolarije od plastičnih masa i aluminijumske građevinske stolarije, a 21.11.2001. godine izvršen je upis ortačke radnje, tužioca i GG, „DD“ sa sedištem u ..., za izradu metalnih proizvoda za građevinarstvo i izradu predmeta za domaćinstvo i plastičnih masa. Ova ortačka radnja brisana je usled odjave, 31.12.2002. godine, a 31.03.2003. godine izvršen je upis „ĐĐ“, čiji je osnivač tužilac, sa početkom rada 20.04.2003. godine. Sudovi su utvrdili da je tužilac imao prijavu osiguranja u „VV“ u periodu od 05.03.1999 do 11.07.2007. godine, od 12.07.2007. do 19.02.2009. godine u „ĐĐ“, a od 20.02.2009. godine pa nadalje u „DD“ ... .

Sudovi su utvrdili i da je tužilac, radi obavljanja poslova za koje je radnja ponovo bila registrovana, počev od 20.04.2003. godine angažovao veći broj radnika, od 3-4 do 8, u zavisnosti od perioda, ali da sam nije obavljao fizičke poslove već je bio angažovan na ugovaranju i organizovanju poslova. Ocenom nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno je da je tužilac nakon isteka bolovanja, zbog povrede zadobijene u saobraćajnom udesu imao 20% umanjenu radnu sposobnost za obavljanje poslova radnika … u radnji koju je osnovao radi obavljanja delatnosti iz radnog odnosa. Tužilac sudu nije dostavio propisanu knjigovodstvenu dokumentaciju iz koje bi se pouzdano mogla utvrditi visina prihoda koje je ostvarivao pre i posle povređivanja, pa je izgubljena dobit utvrđivana na osnovu završnog računa, odnosno prema poreskoj prijavi (ove radnje), na koji način je utvrđeno da je osnivač prikazao da je 2001. godinu poslovao sa gubitkom, a da je u periodu od 01.01. do povređivanja -25.01.2001. godine, te od isteka bolovanja, odnosno od 16.11. pa do 31.12.2002. godine, moguća ostvarena dobit 39.785,00 dinara, odnosno po 2.315,42 dinara mesečno, što sa obračunatom zateznom kamatom ukupno iznosi 121.760,41 dinar.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, sudovi su usvojili tužbeni zahtev samo u visini izgubljene dobiti u toku 2002. godine, u visini od 121.760,41 dinar, a pravilnom primenom materijalnog prava su odbili tužbeni zahtev u preostalom delu, kako za izgubljenu dobit od 31.12.2002. godine do presuđenja, tako i za rentu.

Naime, prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prilikom ocene visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom. Visina izmakle koristi određuje se na osnovu novčane vrednosti dobitka koju bi oštećeno lice osnovano ostvarilo prema uobičajenom načinu poslovanja, da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Dakle, da bi neko lice ostvarilo pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi, potrebno je da je oštećeno lice pre štetnog događaja ostvarivalo određeni dobitak, koji se prema redovnom toku stvari mogao očekivati i u budućnosti, ali koji je sprečen štetnikovom radnjom.

U konkretnom slučaju tužiocu je dosuđena izgubljena dobit koja je utvrđena za period od povređivanja do 31.12.2002. godine. Međutim, radnja tužioca je brisana 31.12.2002. godine, usled odjave i ista je ponovo registrovana 31.03.2003. godine, ali sa početkom rada od 20.04.2003. godine. Od početka ponovnog rada (radnje) tužilac nije obavljao fizičke poslove na izradi proizvoda za koje je radnja bila registrovana, već je za to angažovao određeni broj radnika, a on je kao ekonomista, obavljao delatnost vezanu za ugovaranje poslova i organizaciju poslovanja, za šta kod njega ne postoji umanjenje radne sposobnosti, prouzrokovane povredom u saobraćajnom udesu za koji je odgovoran osiguranik tuženog. To dalje znači da nije ispunjen uslov iz člana 189. stav 1. i 3. ZOO, jer štetna radnja i posledice štetne radnje (umanjenje radne sposobnosti prouzrokovane povredom u saobraćajnom udesu) ne predstavljaju razlog koji sprečava tužioca u ostvarenju dobiti koji se prema redovnom toku stvari osnovano mogao očekivati i u periodu nakon 31.12.2002. godine, a što i njegov tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, čini neosnovanim.

Kako tužilac zbog delimičnog umanjenja radne sposobnosti od 20% za obavljanje fizičkih poslova nije dokazao da ima umanjenu zaradu, a nije navodio da su mu potrebe trajno povećane ili da su mu mogućnosti za dalji razvoj i napredovanje uništene ili smanjene, to nema pravo ni na naknadu u vidu rente, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 195. stav 2. ZOO, pa je pravilno i u tom delu tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nije cenio navode u reviziji kojima se osporava ocena iskaza tužioca i saslušanih svedoka, jer se time zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što predstavlja razlog zbog koga se revizija ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić