- Stavu IV odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi ništavost odredbe člana 3. Aneksa 1 kupoprodajnog ugovora ... od 15.02.2011. godine; odredbe Protokola 1 – ciljevi prodaje član 3c) i d) Aneksa 2 kupoprodajnog ugovora ... og 28.12.2008. godine; odredbe Protokola 1 – plan prodaje člana 3. Aneksa 2 kupoprodajnog ugovora ... od 26.01.2010. godine; odredbe priloga 1. – plan prodaje član 3b) Aneksa 2 kupoprodajnog ugovora ... od 15.02.2011. godine, ugovora ... od 24.12.2007. godine; odredbe člana 12. kupoprodajnog ugovora ... od 28.12.2008. godine, odredbe člana 12. kupoprodajnog ugovora ..., ugovora ... od 05.02.2011. godine.

- Stavu V odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 179.723,10 eura sa zateznom kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 31.12.2009. godine.

- Stavu VI usvojen protivtuženi zahtev i obavezan tužilac da tuženom isplati iznos od 215.265,00 eura.

- Stavu VII odbijena protivtužba u delu zahteva za isplatu kamate po stopi propisanoj od strane Evropske centralne banke u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije.

Protiv ovakve drugostepene presude tužilac – protivtuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju u odnosu na stav IV, V i VI izreke odluke prvostepenog suda koja je potvrđena pobijanom drugostepenom odlukom. Revizija se izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7, 10. i 12, kao i bitne povrede iz člana 361. stav 1. u vezi člana 380. stav 1. tačka 1. ZPP.

Tuženi-protivtužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je u celosti osporio osnovanost iznetih revizijskih tvrdnji tužioca-protivtuženog. U odgovoru na reviziju istaknut je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i ustanovio da je revizija tužioca- protivtuženog neosnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Ista presuda nije zahvaćena ni bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 10. ZPP, na čije postojanje se revizijom ukazuje. Ovo iz tog razloga što o zahtevu koji je predmet ovog spora nije pravnosnažno odlučeno pred nadležnim sudom u Republici Srbiji. Ne stoji ni revizijska tvrdnja da je taj spor pravnosnažno rešen presudom nadležnog suda u Republici Srpskoj koja proizvodi pravna dejstva i predstavlja akt presuđene stvari pred nadležnim sudom u Republici Srbiji. Tužilac-protivtuženi tu činjenicu ističe u reviziji. Uz reviziju je dostavljena i presuda suda Bosne i Hercegovina broj S13 U01450813 V od 25.07.2014. godine. Međutim, ta presuda nije doneta u postupku presuđenja obligacionopravnog odnosa parničnih stranaka koji je predmet ovog spora. Njome je pravnosnažno odlučeno po tužbi, ovde tuženog-protivtužioca, koja je izjavljena protiv rešenja Konkurencijskog vijeća BIH broj 02-26-3-18-157-11/12 od 20.11.2013. godine. Citiranom presudom je pravnosnažno okončan upravni spor o pravnoj valjanosti navedenog upravnog akta Konkurencijskog vijeća BIH, koji je donet u povodu odbijanja, ovde tuženog-protivtužioca, da potpiše kupoprodajni ugovor za 2012. godinu sa, ovde tužiocem-protivtuženim, zbog zloupotrebe njegovog dominantnog položaja na tržištu distribucije i prodaje piva na području Republike Srpske. Dakle, navedena presuda nije prezentovana u Republici Srbiji do okončanja glavne rasprave u ovom sporu i pravnosnažnog presuđenja istog, niti predstavlja priznatu sudsku odluku suda od strane države kojom je predmet ovog spora rešen pravnosnažnom sudskom odlukom stranog suda. Iz tog razloga je i revizijsko pozivanje na bitnu povredu iz člana 361. stav 1. tačka 10. ZPP pravno i činjenično neutemeljeno.

Osim toga, pravno je neutemeljeno i revizijsko osporavanje pobijane drugostepene odluke pozivom na odredbu člana 361. stav 2. tačka 7. i 12. ZPP. Ovo iz tog razloga što tvrdnja o postojanju tih bitnih povreda nije potkrepljena i pravno valjanim argumentima. U reviziji se samo ističe da je pobijana odluka suprotna sadržini IOS obrasca od 27.01.2012. godine, kojim je izričito konstatovano da ne postoje neizmirena potraživanja tuženog-protivtužioca prema tužiocu- protivtuženom. Ta konstatacija je činjenično tačna, ali uprkos tome nije i pravno validna. Navedni IOS obrazac se može smatrati pravno validnim dokazom samo u odnosu na činjenicu nepostojanja duga tužioca-protivtuženog za isporučenu mu robu od strane tuženog-protivtužioca. Međutim, predmet ovog spora nisu neizmirena dugovanja tužioca-protivtuženog za preuzeto pivo, već dugovanja nastala zbog preuzete, a nevraćene ambalaže. Stoga se revizijsko pozivanje na tu ispravu kao potvrdu protivurečnosti osporene odluke sa izvedenim dokazima u prvostepenom postupku ne može prihvatiti. Takođe, neosnovano je i pozivanje tužioca-protivtuženog na bitnu povredu člana 361. stav 2. tačka 7. ZPP. To je gola tvrdnja revidenta koja se ne temelji ni na jednoj bitnoj činjenici u prilog postojanja navedene bitne povrede postupka. Stoga je i ovo revizijsko pozivanje bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile više osnovnih i aneksa ugovora u kojima je tužilac bio kupac a tuženi prodavac svog proizvoda – piva. Tim ugovorom su uređeni odnosi parničnih stranaka o uslovima kupoprodaje tuženikovog piva od strane tužioca i načina plaćanja istog. Posebno su ugovoreni uslovi odobravanja rabata tužiocu od strane tuženog. Ustanovljeno je da se rabat ostvaruje na bazi rezultata ostvarenih na planu povećanja i unapređenja prodaje i prodajnih aktivnosti. Saglasno članu 12. kupoprodajnih ugovora određeno je da je ambalaža u kojoj se vrši isporuka piva u neotuđivom vlasništvu tuženog. Ustanovljena je i obaveza posebne evidencije ambalaže koju će voditi obe ugovorne strane na osnovu otpremnica za robu i ambalažu i ispostavljenih faktura. Za slučaj da ambalaža ne bude vraćena konstituisano je pravo tuženog da nevraćenu ambalažu fakturiše tužiocu po važećim cenama na dan fakturisanja. U svrhu obezbeđenja urednog izvršenja obaveza vraćanja ambalaže tužilac je preuzeo i obavezu izdavanja bankarske garancije. Tužilac je saglasno preuzetoj ugovornoj obavezi bio dužan i da svake godine 15. januara i 15. juna dostavi tuženom popisne liste ambalaže koja je u njegovom pritežanju. Za slučaj da se popisom utvrdi manjak ambalaže tuženi je ovlašćen da utvrđenu količinu nevraćene ambalaže fakturiše tužiocu po važećim cenama na dan fakturisanja. Takođe, odredbom člana 14. Ugovora je bilo predviđeno i da u slučaju nedostavljanja godišnjih popisnih listi u ugovorenim rokovima tuženi ima ovlašćenje da tužiocu fakturiše manjak ambalaže utvrđen na osnovu njegove evidencije.

Tužilac je u periodu od 10.12.2008. do 16.11.2009. godine reklamirao kvalitet isporučenog mu piva i deformacije boca. Ukupno je reklamirano 1.120 boca u količini od 436,83 litara piva. Od toga je u 2008. godini reklamirano 363 boce u količini od 128,8 litara, a u 2009. godini 757 boca u količini od 341,01 litara. Od uloženih sedam reklamacija tuženi je prihvatio tri, dok su preostale četiri reklamacije odbijene kao neosnovane.

Saglasno nalazu i mišljenju veštaka utvrđeni su iznosi manje uplaćenog rabata tužiocu i u skladu sa tim je i doneta odluka kojom je u tom delu postavljeni tužbeni zahtev u celosti usvojen. Takođe, nižestepeni sudovi su na temelju utvrđenog činjeničnog stanja zasnovali i odluku o ništavosti ugovornih odredbi kojima je propisana primena konformnog metoda obračuna zakonske zatezne kamate. Te odredbe su proglašene ništavim jer je ugovorena metoda konformnog obračuna kamate neustavna. U preostalom delu, u odnosu na odredbu člana 3. Aneksa 1 kupoprodajnog ugovora broj ... od 15.02.2011. godine, odredbe Protokola 1 -ciljevi prodaje, člana 3c) i d) Aneksa 2 kupoprodajnog ugovora ... od 28.12.2008. godine, odredbe Protokola 1 – plan prodaje član 3. Aneksa 2 kupoprodajnog ugovora broj ... od 26.01.2010, odredbe Protokola 1 – plan prodaje člana 3b) Aneksa 2 kupoprodajnog ugovora ... od 15.02.2011, odredbe člana 12. kupoprodajnog ugovora ... od 24.12.2007, odredbe člana 12. kupoprodajnog ugovora ... od 28.12.2008, odredbe člana 12. kupoprodajnog ugovora ... od 26.01.2010. i odredbe člana 12. kupoprodajnog ugovora ... od 15.02.2011. godine, utvrđeno je da su tim ugovornim odredbama ustanovljene odredive obaveze, koje su od strane parničnih stranaka i realizovane. Zato je u tom delu odbijen tužbeni zahtev. U odnosu na protivtužbeni zahtev veštačenjem je utvrđeno da tužilac nije vratio tuženom preuzetu ambalažu u vrednosti od 215.265,00 eura. Zato je na temelju odredbe člana 290. ZOO i protiv tužbeni zahtev usvojen kao osnovan.

Saglasno navedenom činjeničnom stanju Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi osnovano odbili deo tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti spornih ugovornih odredbi bliže određenih u izreci prvostepene odluke. Tim odredbama je utvrđen način određenja plana prodaje i nabavke robe tuženog od strane tužioca za svaku poslovnu godinu pojedinačno, te regulisan odnos parničnih stranaka po pitanju ambalaže u kojoj je vršena isporuka piva. Tužilac je sve uslove propisane tim ugovornim odredbama u celosti prihvatio. Šta više, on je tako ustanovljene obaveze i izvršavao. Stoga, iako se radi o odredivom načinu utvrđenja obaveza nema sumnje da su spornim ugovornim odredbama ustanovljeni primenljivi i nesporni kriterijumi za ispunjenje tužiočevih obaveza prema tuženom. S tim u vezi, pravilno je i stanovište nižestepenih sudova da tužilac u ovom postupku ne može ostvariti zaštitu svog prava pozivom na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima zbog diskriminatornih radnji tuženog. Da li postoje i u čemu se sastoje diskriminatorske radnje tuženog tužilac mora dokazati u posebnom postupku koji se može sprovesti u skladu sa odredbama Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/2009). Saglasno odredbi člana 41. tog zakona tužilac je mogao tužbom tražiti da se utvrdi diskriminatorsko postupanje tuženog u ugovornom odnosu parničnih stranaka. Tužilac to nije učinio. On je samo pokrenuo postupak pred Konkurencijskim vijećem BIH u kome je doneto rešenje broj ... od 20.11.2013. godine kojim je pravnosnažno utvrđeno da je tuženi u ovom sporu odbijanjem potpisivanja kupoprodajnog ugovora za 2012. godinu sa tužiocem zloupotrebio dominantni položaj na tržištu distribucije i prodaje piva na teritoriji Republike Srpske, zbog čega je tuženom izrečena novčana kazna od 430.000,00 KM. S tim u vezi, pravno je neutemeljeno i pozivanje tužioca na odredbu člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“ 51/2009 i 95/2013). Naime, tačno je da je odredbom člana 10. stav 3. tog zakona ustanovljena sankcija ništavosti za restriktivne sporazume zaključene između učesnika na tržištu. Međutim, odredbom stava 2. tog zakona propisani su slučajevi postojanja restriktivnih sporazumnih odredbi, odnosno ugovora. To su: 1) neposredno ili posredno utvrđenje kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovanja; 2) ograničenje i kontrola proizvodnje, tržišta, tehničkog razvoja ili investicija; 3) primena nejednakih uslova poslovanja u odnosu na različite učesnike na tržištu, čime se učesnici na tržištu dovode u neravnopravni položaj u odnosu na konkurente; 4) uslovljavanjem zaključenja ugovora ili sporazuma prihvatanjem dodatnih obaveza koje s obzirom na svoju prirodu i trgovačke običaje i praksu nisu u vezi sa predmetom sporazuma i 5) podela tržišta ili izvora nabavke. Tužilac nije u sprovedenom postupku ukazao na postojanje bilo kog od navedenih zakonskih uslova koji bi predstavljali osnov za utvrđenje da su osporene ugovorne odredbe restrektivne prirode koje imaju za cilj ili posledicu značajno ograničenje, narušavanje, ili sprečavanje konkurencije na teritoriji Republike Srbije. Šta više, i u slučaju da neka od predviđenih situacija propisanih odredbom člana 10. stav 2. Zakona o zaštiti konkurencije postoji, ona nije primenljiva u spornom odnosu parničnih stranaka. Ovo iz tog razloga što se njihovo poslovanje odvijalo na teritoriji Republike Srpske, a ne na teritoriji Republike Srbije. Tužilac se u tužbi i tokom postupka pozivao samo na neodređenost spornih ugovornih odredbi, što je po njegovom stanovištu bio i pravni osnov za utvrđenje njihove ništavosti pozivom na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, tužilac nije pružio relevantne dokaze u prilog takve tvrdnje. Naprotiv, u toku prvostepenog postupka je pravno relevantno utvrđeno da su propisani kriterijumi u spornim ugovornim odredbama u celosti primenjeni tokom trajanja ugovornog odnosa parničnih stranaka. Stoga je drugačije revizijsko ukazivanje, kao i pozivanje na odredbu člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije Republike Srbije kao osnova ništavosti spornih ugovornih odredbi pravno neutemeljeno.

Neosnovani su i revizijski navodi o pogrešnom presuđenju u odnosu na usvojeni protivtužbeni zahtev za isplatu dosuđene tržišne protivvrednosti tuženom za nevraćenu ambalažu u iznosu od 215.265,00 eura. Takve tvrdnje nemaju uporište u utvrđenom činjeničnom stanju. Naprotiv, one su u direktoj suprotnosti sa datim nalazom i mišljenjem veštaka u prvostepenom postupku na temelju koga je utvrđeno da tužilac nije izvršio svoje ugovorne obaveze da uredno vrati ambalažu u kojoj mu je vršena isporuka kupljenog piva od tuženog. Taj dokaz predstavlja stručno mišljenje veštaka koje je zasnovano na pisanim ispravama – otpremnicama i analitičkim karticama tuženog. Te isprave su pravno relevantan dokaz o postojanju duga tužioca za nevraćenu ambalažu, jer je odredbom člana 14. ugovora parničnih stranaka izričito propisano da u slučaju nedostavljanja popisnih listi tuženom od strane tužioca u ugovorenim rokovima (15. januara i 15. juna za svaku tekuću godinu) tuženi je ovlašćen da nevraćenu ambalažu fakturiše tužiocu u skladu sa sopstvenom evidencijom. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi postupio u skladu sa tim ugovornim ovlašćenjem. On je na temelju sopstvene evidencije o nevraćenoj količini amblaže nesumnjivo dokazao postojanje neizmirenog dugovanja tužioca po tom osnovu. Saglasno tim ispravama veštačenjem je utvrđen iznos koji predstavlja tržišnu protivvrednost nevraćene količine ambalaže po cenama na dan fakturisanja. Iz tih razloga, pravno je irelevantno i revizijsko pozivanje tužioca na činjenicu da IOS obrazac od 27.01.2012. godine predstavlja dokaz o nepostojanju potraživanja tuženog prema tužiocu, jer je saldo njihovih međusobnih dugovanja nula. Međutim, tom ispravom ni jednom rečju nije konstatovano da ona predstavlja akt sravnjenja međusobnih obaveza parničnih stranaka po osnovu neizmirenog duga za preuzetu ambalažu. Da bi ta isprava imala pravno relevantnu dokaznu snagu i po osnovu nevraćene, odnosno vraćene ambalaže tuženom, tužilac je morao prezentovati sudu popisne liste o vraćenoj ambalaži tuženom sačinjene u skladu sa odredbom člana 13. Ugovora. On je morao sudu pružiti na uvid popisne liste koje je predao tuženom iz kojih proizlazi da njegovo dugovanje po osnovu nevraćene ambalaže ne postoji. To su popisne liste koje je tuženi morao sačiniti u skladu sa ugovorom preuzetom obavezom da za svaku tekuću godinu tužiocu iste dostavi na dan 15. januara i 15. juna. On to nije učinio. Zato je prvostepeni sud pravilno postupio kada je saglasno odredbi člana 14. Ugovora parničnih stranaka sproveo veštačenje kojim je na osnovu otpremnica i faktura tuženog utvrđeno da li postoji i koliko iznosi dugovanje tužioca za ne vraćenu ambalažu tuženom. Veštačenjem je utvrđeno da taj dug postoji i da saglasno evidenciji tuženog iznosi 215.265,00 eura. Na temelju tog dokaza pravilno je utvrđeno i postojanje tuženikove obaveze po osnovu nevraćene ambalaže tužiocu. Iz tog razloga ne može se prihvatiti ni revizijska tvrdnja da dug tužioca po osnovu nevraćene ambalaže ne potiče iz perioda poslovanja parničnih stranaka zaključno sa 31.12.2011. godine, odnosno da je tuženi izdavanjem fakture od 21.12.2012. godine fakturisao tužiocu nepovratnu ambalažu. Ovo iz tog razloga što je teret dokazivanja tih činjenica ležao na tužiocu. Međutim, tužilac do zaključenja glavne rasprave nije ni jednom pisanom ispravom potvrdio osnovanost takve tvrdnje. U reviziji se samo iznosi drugačija ocena i viđenje bitnih činjenica za presuđenje od onih koje su utvrđene u prvostepenom postupku. Takav prikaz bitnih činjenica predstavlja subjektivni stav tužioca koji se direktno kosi sa izvedenim dokazima u prvostepenom postupku. Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugačije revizijsko ukazivanje o postojanju, odnosno nepostojanju tužiočevog duga za nevraćenu ambalažu nema ni činjenično ni pravno utemeljenje.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 405. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu jedan izreke.

Odluka u stavu dva izreke je doneta natemelju odredbe člana 161. u vezi sa članom 150. ZPP, jer Vrhovni kasacioni sud nalazi da dati odgovor na reviziju ne predstavlja nužnu procesnu radnju. Zbog toga se po tom osnovu tuženom – protivtužiocu nisu mogli priznati troškovi revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić