U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Marjana Antonijević, advokat iz ..., protiv tuženih „BB“ iz ..., VV i GG, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Dušan Stojković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 br. 108/16 od 14.04.2016.godine, u sednici veća održanoj dana 22.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

1.ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 br. 108/16 od 14.04.2016. godine u preinačenom delu naknade nematerijalne štete i troškova postupka (stav dva i tri izreke).

2.ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 br. 108/16 od 14.04.2016. godine u delu kojim je žalba tužioca odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke.

3. ODBIJA SE zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu P3 br. 248/14 od 20.01.2016.godine, u stavu prvom izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.01.2016.godine pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda u iznosu od još 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.01.2016.godine pa do isplate. Stavom trećim izreke odbačena je tužba u delu da odgovorni urednik lista „DD“ ovu presudu objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju lista „ĐĐ“ i „EE“ pod pretnjom novčanog kažnjavanja. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je pobijanom presudom Gž3 br. 108/16 od 14.04.2016.godine, u stavu prvom izreke potvrdio prvostepenu presudu u stavovima drugom i trećem izreke i u tom delu žalbu tužioca je odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što su obavezani tuženi da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda solidarno isplate tužiocu iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.01.2016.godine pa do isplate, dok je za isplatu iznosa od još 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tuženi da na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno tužiocu isplate iznose od 52.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od donošenja prvostepene presude 20.01.2016.godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženima na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 24.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se revizija usvoji i preinači drugostepena presuda, te u celosti usvoji tužbeni zahtev ili drugostepena presuda ukine i vrati predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju tužioca osporivši osnovanost navoda u reviziji. Troškove revizijskog postupka su tražili i opredelili.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u primenom člana 403. stav 2.i 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14) i odlučio da je revizija tužioca po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP dozvoljena u delu kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za iznos od 50.000,00 dinara, kao i u delu odluke o troškovima drugostepenog postupka, dok je u preostalom pobijanom delu revizija tužioca nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Od imovinskog cenzusa postoji izuzeci, kada je revizija uvek dozvoljena što je propisano stavom 2. istog člana, a to je kada je posebnim zakonom propisano, kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i kada je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Kako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu na štetu tužioca tako što je odbio tužbeni zahtev za još 50.000,00 dinara samo u tom delu, a vezano sa tim i u delu odluke o troškovima drugostepenog postupka, revizija tužioca je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

U preostalom delu glavnog zahteva revizijom se osporava pravosnažno odbijanje tužbenog zahteva za iznos od 350.000,00 dinara (u kome delu je drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda), što je obzirom na datum podnošenja tužbe 05.08.2014.godine i vrednost 1 evra od 116,77 dinara ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa, zbog čega revizija u ovom delu nije dozvoljena.

U pogledu preinačenja prvostepene odluke o troškovima parničnog postupka (stav tri izreke drugostepene presude), koja je sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tužiočeva revizija nije dozvoljena ni po osnovu preinačenja, jer je prvostepeno rešenje u ovom delu preinačeno u korist tužioca, te revizija u ovom delu nije dozvoljena primenom člana 410. stav 2. tačka 4. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u delu kojim se dozvoljenom revizijom tužioca ista pobija, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 408. ZPP, odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Odredba člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se poziva revident nije revizijski razlog saglasno članu 407. ZPP, a na druge povrede revident ne ukazuje.

Prema utvrđenim činjenicama prvotuženi je osnivač javnog glasila „DD“, drugotuženi je glavni i odgovorni urednik, a trećetužena autor intervjua objavljenog na ... stranici sa ŽŽ pod naslovom „...“ i najavljenog na ... strani od ... godine pod naslovom „...“. U navedenom intervjuu tužiočevo ime i kancelarija upotrebljeni su u kontekstu reči prevara, oličenje zla, mafija. Isti intervju objavljen je i na internet izdanju lista od ... godine pod naslovom „...“ u kome je kao glavni krivac označena kancelarija tužioca, zbog prevare u pogledu kupoprodaje stana od starački dementne osobe.

Kod ovako utvrđenih činjenica, te obzirom da tuženi nisu pružili ni jedan dokaz kojim bi se potvrdila istinitost objavljenih informacija, nižestepeni sudovi su zaključili da su objavljene informacije podobne da se povredi čast i ugled tužioca. Nakon utvrđenja kako se tužilac osećao povodom objavljenog teksta i kako je na taj tekst reagovala njegova okolina, nižestepeni sudovi su zaključili da je isti trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, ali nije tražio objavljivanje odgovora na informacije.

Prvostepeni sud je primenom člana 200. ZOO i 232. ZPP, tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda iznošenjem u javnost neistinite informacije o ličnosti tužioca istom dosudio nematerijalnu štetu u iznosu od 150.000,00 dinara, vodeći pri tom računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, smatrajući da navedeni iznos predstavlja pravičnu novčanu naknadu, kao moralno zadovoljenje kojim će se ublažiti, a ne u potpunosti reparirati duševni bol tužioca kao oštećenog.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo pri odmeravanju visine pravične novčane naknade za navedeni vid nematerijalne štete imajući u vidu činjenicu da je zbog advokatske profesije koju obavlja tužilac dužan da trpi javne kritike sa većim pragom tolerancije, te je prema oceni drugostepenog suda primenom istih zakonskih odredbi iznos od 100.000,00 dinara pravična satisfakcija za tužiočeva trpljenja i adekvatna naknada kojom se ostvaruju priroda i svrha naknade ovog vida štete. Stoga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete za još 50.000,00 dinara.

Novčana naknada nematerijalne štete pripada licu koje je pretrpelo duševne bolove određenog inteziteta i trajanja zbog povrede osećanja časti i društvenog ugleda. Težina pretrpljenih duševnih bolova i dužina njihovog trajanja je značajna za određivanje visine naknade koju tuženi treba da isplate tužiocu, pri čemu se ceni da li su i kakve posledice ostale po psihički integritet tužioca. Uz navedeno uzima se u obzir i eventualna krivica oštećenog, a u svakom slučaju sud mora voditi računa da se novčanom naknadom nematerijalne štete ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom što je izričito propisano članom 200. ZOO. Osnovna karakteristika nematerijalne štete je da nju nije moguće reparirati, te i novčana naknada za nematerijalnu štetu nije način da se uspostavi ranije stanje, već satisfakcija koja se može dosuditi u pravičnom iznosu kada zbog okolnosti slučaja se samo na taj način može oštećenom pružiti satisfakcija u skladu sa ciljem kome naknada nematerijalne štete služi.

Ceneći sve navedene okolnosti, pravilno je drugostepeni sud tužiocu pravnosnažno dosudio naknadu štete u iznosu od 100.000,00 dinara, dok je za veći iznos dosuđen prvostepenom presudom tužbeni zahtev odbio, pravilno zaključujući da naknada u manjem iznosu ne bi bila primerena pretrpljenom duševnom bolu, a u većem iznosu ne bi bila spojiva sa njenom društvenom svrhom, dajući pri tome razloge koje prihvata i revizijski sud.

Neosnovano revident ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, jer se tužilac ne bavi javnim poslom, niti je dužan da trpi javne kritike sa većim pragom tolerancije. Advokatura jeste profesionalno obavljanje advokatske delatnosti, kao dela pravosudnog sistema, te kao i ostali delovi tog sistema, mora da ispunjava uslove poštenja, dostojnosti, nespoivosti bavljanja poslovima koji narušavaju značaj i ugled advokature, a dostojnost se odnosi kako na poslove zastupanja, tako i na ponašanje, javno istupanje i privatni život, koji je dostupan uvidu javnosti kako propisuje kodeks profesionalne etike advokata. Stoga je obzirom na prirodu posla kojom se bavi advokat takođe izložen mogućnosti javne kritike koju mora da trpi sa većim pragom tolerancije, što ne znači da su pragom tolerancije tužioca obuhvaćene i predmetne informacije uvrednjivog sadržaja, čija tačnost nije dokazana u konkretnom slučaju.

Neosnovano revident osporava i odluku o troškovima drugostepenog postupka. Ovo sa razloga što u pogledu glavnog zahteva koji je merodavan za utvrđivanje vrednosti predmeta spora, a samim tim i visine troškova, tužilac u drugostepenom postupku nije uspeo sa žalbom. Tuženi su sa žalbom uspeli u pogledu glavnog tužiočevog potraživanja za iznos od 50.000,00 dinara. Prema Tarifnom broju 13, 16. i 17. tuženima za sastav žalbe od strane advokata koji je zastupao tri stranke prema uspehu u sporu po žalbi pripada dosuđeni iznos naknade od 24.000,00 dinara primenom člana 153, 154. i 163. ZPP.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. i 414. ZPP reviziju tužioca delom odbacio kao nedozvoljenu, a delom odbio kao neosnovanu, odučivši kao u izreci revizijske presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 163. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić