U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Jevtović, advokat iz ..., protiv tužene BB čiji je punomoćnik Ana Lazarević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1264/16 od 13.10.2016. godine, u sednici održanoj 04.04.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1264/16 od 13.10.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2553/15 od 25.01.2016. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno rešenje tužene broj 1241 od 27.04.2015. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu na određeno vreme, kao nezakonito. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilju vrati na rad. Stavom trećim izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilje sa zahtevom da sud obaveže tuženu da tužilju rasporedi na radno mesto ... Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 34.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1264/16 od 13.10.2016. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke i u tom delu odbijena kao neosnovana žalba tužene. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je odlučujući o reviziji tužene, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud pravilno primenio sve odredbe ovog zakona i za svoju odluku dao pravilne, jasne i neprotivurečne razloge o svim bitnim činjenicama, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom zaključila ugovor o radu na određeno vreme br. 122 od 25.02.2015. godine, kojim je u članu 1. predviđeno da stupa na rad počev od 02.03.2015. godine, a u članu 2. da je zasnovala radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutne zaposlene, odnosno da će joj radni odnos trajati najkasnije do povratka na rad VV, koja je odsutna sa rada radi porodiljskog odsustva i nege deteta. Rešenjem tužene br. 1241 od 27.04.2015. godine, čiji poništaj tužilja traži u ovoj parnici, tužilji je otkazan navedeni ugovor o radu na određeno vreme sa danom 30.04.2015. godine, zbog prestanka potrebe za radnim angažovanjem tužilje na poslovima za koje je zaključila ugovor o radu. Zaposlena VV, čija je zamena tužilja bila, okončala je porodiljsko odsustvo u decembru mesecu 2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je radni odnos tužilje mogao prestati samo iz razloga povratka na rad VV, jer je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene na određeno vreme radi zamene privremeno odsutne zaposlene do njenog povratka na rad, a tužilji je ugovor o radu otkazan nakon dva meseca zbog prestanka potrebe za njenim radnim angažovanjem, tj. zbog potreba procesa i organizacije rada, a da pri tom u rešenju nije navedeno koje su to potrebe procesa i organizacije rada uslovile prestanak potrebe za radom tužilje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje i poništili rešenje tužene br. 1241 od 27.04.2015. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu na određeno vreme.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005 ... 75/2014) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, a stavom 2. da radni odnos na određeno vreme ne može biti duži od 24 meseca, dok je stavom 4. propisano da izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi, ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka.

U konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani zakonom za davanje otkaza, po osnovu koji je naveden u rešenju o otkazu, jer je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme do povratka odsutnog zaposlenog. Ovako zasnovan radni odnos nije limitiran trajanjem 24 meseca, pa može trajati kraće ili duže, zavisi od vremenskog perioda odsutnosti zaposlenog. Kada se odsutni zaposleni vrati na rad, ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestaje po samom zakonu u smislu člana 175. tačka 1. Zakona o radu kojim je propisano da zaposlenom radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan. Stoga, uslovi za otkaz ugovora o radu zasnovanog na određeno vreme radi zamene odsutnog zaposlenog nastupaju tek povratkom odsutnog zaposlenog na rad, a tužilji je ugovor o radu otkazan nakon dva meseca zbog prestanka potrebe za njenim radnim angažovanjem, pri čemu nije navedeno da je prestala potreba za vršenjem poslova koje je tužilja radila.

Neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u smislu da su nižestepeni sudovi primenili „stari“ Zakon o radu. Naime, tačno je da su se nižestepeni sudovi pri donošenju odluke pozvali na odredbu člana 37. stav 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005) kojom je propisano da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog, a da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti član 37. stav 4. tačka 1. noveliranog Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br 75/2014) kojim je propisano da izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka, ali, s obzirom da iz navedenog proizilazi da se noveliranom odredbom propisuje isto što i ranijom, ovi navodi revizije nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost nižestepenih odluka.

Takođe, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je član 1. stav 2. ugovora o radu „da će radni odnos trajati najkasnije do povratka na rad privremeno odsutne zaposlene“ cenio kao nameru tužene da tužilja bude u radnom odnosu do povratka odsutne zaposlene, ne pozivajući se na član 99. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pogrešno tvrdi tužena.

U ostalim navodima revizije, ponavljaju se žalbeni razlozi o kojima se drugostepeni sud izjasnio, dajući razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu iznetog člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić