Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja nižestepenih presuda nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revident ne ukazuje.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 47.000 evra u dinarskoj protivvrednosti koji tužioci potražuju od tuženog na ime sticanja bez pravnog osnova, sa zateznom kamatom od 05.08.2010. godine do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u svojstvu izvršnog poverioca sa tužiocima u svojstvu izvršnih dužnika pred Opštinskim sudom u Novom Sadu zaključio Sporazum I 1420/04 od 25.05.2004. godine o zasnivanju založnog prava na nepokretnosti izvršnih dužnika. Sporazumom je konstatovano da po osnovu Ugovora o zajmu od 25.05.2004. godine postoji potraživanje poverioca prema dužnicima u iznosu od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom po stopi od 2% mesečno i rokom vraćanja od jednog meseca, odnosno do 24.06.2004. godine. Stranke su se saglasile da se potraživanje poverioca obezbedi zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti dužnika i to na stanu br. ... u ..., u ul. ... br. ... . Zaključkom suda je dozvoljeno zaključenje predmetnog Sporazuma. Stoga je takav sporazum dobio snagu sudskog poravnanja.

Pre pokretanja postupka izvršenja, tuženi je pokrenuo parnični postupak protiv tužilje, radi isplate iznosa od 30.000 evra na ime zajma iz 2003. godine, koji je okončan donošenjem presude na osnovu priznanja.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I 1588/07 od 03.08.2007. godine predmetni stan je kao predmet založnog prava, prodat tužiocu. Rešenjem I 1588/07 od 27.11.2007. godine je utvrđeno da je tuženi delimično namiren po rešenju I 1788/04 od 26.08.2004. godine u iznosu od 2.795.000,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je Ugovor o zajmu od 25.05.2004. godine prividan pravni posao i da je ništava odredba Sporazuma od 25.05.2004. godine kojom je po osnovu tog ugovora konstituisano založno pravo na predmetnom stanu tužilaca. Zato prvostepeni sud zaključuje da je osnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 46.800 evra.

Suprotno stanovište zastupa drugostepeni sud i nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud nije imao ovlašćenje da po službenoj dužnosti preispituje valjanost sudskog poravnanja bez podnete tužbe za njegovo pobijanje. Navedeno sudsko poravnanje je i dalje na snazi. Otuda nema neosnovanog obogatićenja tuženog za iznos od 46.800 evra. Zato je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je Apelacioni sud u Novom Sadu primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da neosnovano obogaćenje postoji kada deo imovine jednog lica pređe bez pravnog osnova u imovinu drugog lica.

U konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za plaćanje utuženog iznosa. Izvršena isplata ima pravno utemeljenje u sudskom poravnanju zaključenom između parničnih stranaka 25.05.2004. godine. Tužioci su sudskim poravnanjem priznali postojanje duga prema tuženom po Ugovoru o zajmu od 25.05.2004. godine u iznosu od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom po stopi od 2% mesečno. Sudskim poravnanjem je konstituisana i hipoteka na stanu br. ... u ..., u ul. ... br. ..., radi obezbeđenja tužilačkog duga dospelog 24.06.2004. godine. Osim toga, tužilja je i priznala potraživanje tuženog na ime zajma u iznosu od 30.000 evra.

Sudsko poravnanje po svojoj pravnoj prirodi predstavlja sporazum stranaka, odnosno ugovor kojim stranke uređuju svoje građanskopravne odnose kojima mogu slobodno raspolagati. Međutim, za razliku od ugovora, sudsko poravnanje ima pravno dejstvo sudske odluke. Na ovo ukazuje odredba čl. 337 st. 3. Zakona o parničnom postupku. Zato se saglasno odredbi člana 339. stav 1. Zakona o parničnom postupku sudsko poravnanje može pobijati samo tužbom. Tužbom se može tražiti poništaj poravnanja u slučaju postojanja razloga njegove rušljivosti, odnosno utvrđenje njegove ništavosti. Tužioci nisu podneli tužbu za pobijanje sudskog poravnanja i zato nema mesta primeni instituta neosnovanog obogaćenja iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, to je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća, sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić