Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Dobrile Strajina, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ...., čiji je punomoćnik Dejan Vrsajkov advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Goran Mostarac advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 441/16 od 12.06.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 15.03.2018. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 441/16 od 12.06.2017. godine.

UKIDA SE presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž 441/16 od 12.06.2017. godine u drugom i trećem stavu izreke i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 8982/2014 od 20.10.2015. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi BB iz ... da tužiocu AA iz ... isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti - dostojanstva i zbog povrede časti iznos od 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove postupka u visini od 46.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti - dostojanstva i zbog povrede časti preko iznosa od 70.000,00 dinara pa do traženih 300.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 441/16 od 12.06.2017. godine, stavom prvim izreke, odbačen je predlog tuženog za delegaciju nadležnosti od 12.02.2016. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 8982/2014 od 20.10.2015. godine u delu odluke o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti - dostojanstva i zbog povrede časti, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, preinačena tako što je obavezan tuženi BB iz ... da tužiocu AA iz ... na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti - dostojanstva i zbog povrede časti isplati iznos od 45.000,00 dinara, umesto ranije dosuđenih 70.000,00 dinara, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.400,00 dinara, umesto u ranije dosuđenom iznosu od 46.600,00 dinara, dok se preko preinačenog pa do ranije dosuđenog iznosa na ime naknade nematerijalne štete tužbeni zahtev tužioca odbija, a u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu, potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14 - ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenja prava (posebna revizija).

Tuženi je uz reviziju priložio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 8108/15 od 06.04.2016. godine kojom je, u sporu tužioca VV - policijskog službenika u Odeljenju kriminalističke policije Policijske uprave ... protiv istog tuženog, na drugačiji način odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti. S`toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postoji potreba da se u cilju ujednačavanja sudske prakse o reviziji izjavljenoj u ovom postupku odlučuje primenom navedene zakonske odredbe.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije tuženog, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava ..., kao šef Odseka za suzbijanje privrednog kriminala u Odeljenju kriminalističke policije. Tuženog je upoznao u vezi sa poslom koji obavlja, kao podnosioca velikog broja krivičnih prijava protiv učinilaca krivičnih dela iz oblasti privrednog kriminala. Tuženi je 05.12.2013. godine od Policijske uprave ... zatražio da mu se dostavi diploma tužioca, potvrda o njegovom državljanstvu i potvrda da nije kažnjavan i da protiv njega nije vođen disciplinski postupak. U istom podnesku tuženi je izrazio sumnju da su tajkuni učestvovali u celokupnom školovanju i izradi magistarskog rada tužioca koji nije pokazao stručnost u radu i ispunjavanju obaveza, zbog čega je predložio da se suspenduje jer ne treba da radi u policiji zato što bruka službu. Tuženi je svoje mišljenje o tužiocu iznosio i u obraćanju Apelacionom javnom tužilaštvu, a 14.07.2015. godine pismeno se obratio ministru policije radi preduzimanja hitnih mera prema inspektorima koji su, držeći neobrađene prijave u fiokama, štitili počinioce krivičnih dela. Tužilac je tim povodom davao izjave Sektoru unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova i zato se objektivno osećao uzbuđenim, isfrustriranim, poniženim a njegovo dostojanstvo i odnos prema podređenima i pretpostavljenima, građen dugi niz godina, doživeo je težak udarac iznošenjem kleveta i nepotkrepljenih tužbi. Ove radnje tuženog uticale su i na tužiočev privatni život jer je njegova supruga zaposlena u tužilaštvu, tako da su prijave tuženog bile česta tema i njihovih privatnih razgovora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi članova 154, 155, 158, 198. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, dosudio tužiocu novčanu naknadu nematerijalne štete za povredu prava ličnosti - dostojanstva i časti. Po nalaženju tog suda, tuženi je u relativno dužem vremenskom periodu, u pismenom obraćanju različitim državnim organima, iznosio tvrdnje koje nisu dokazane a uvredljive su za tužioca, pa mu je na taj način prouzrokovao nematerijalnu štetu u vidu povrede njegovog dostojanstva i časti, odnosno narušenog subjektivnog osećaja sopstvene vrednosti, poniženosti i isfrustriranosti.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je prihvatio zaključak nižestepenog suda o postojanju duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti - dostojanstva i časti tužioca, kao i o odgovornosti tuženog za nastalu štetu, ali je smatrao da je pogrešno primenjeno materijalno pravo pri određivanju visine novčane naknade i zato je dosuđeni novčani iznos snizio na iznos pravične novčane naknade, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izjavljenom revizijom osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti i pravilno utvrđeno.

Odredbom člana 56. Ustava Republike Srbije je propisano: da svako ima pravo da sam ili zajedno s`drugima upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave, i da od njih dobije odgovor kada ga traži (stav 1); da zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice (stav 2); da niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo (stav 3). Odredbom člana 46. Ustava utvrđeno je: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2).

Iz izloženog sledi da Ustav jemči da zbog upućivanja pritužbe na rad državnih organa i za stavove iznete u njoj niko ne može trpeti štetne posledice, osim ako je stavovima iznetim u pritužbi učinjeno krivično delo. Osim toga, stavovi izneti u pritužbi moraju se smatrati i sastavnim delom slobode misli i izražavanja, koja se može ograničiti zakonom ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

U konkretnom slučaju, postoji kolizija dva Ustavom zagarantovana prava - prava na pritužbu, zajedno sa pravom na slobodu izražavanja, i prava na privatnost, odnosno čast i ugled. Zbog toga je sud dužan da u svakom postupku, u kojem se pojavi suprotstavljenost ovih prava, vrši odmeravanje radi utvrđenja kojem od tih prava bi, u datom slučaju, trebalo pružiti zaštitu.

U ovom slučaju, ocenjujući povredu prava tužioca na dostojanstvo ličnosti i čast zanemareno je pravo tuženog kao građanina na podnošenje pritužbe državnom organu i legitimno pravo da putem predstavke ukazuje na rad i postupke državnih organa. Odgovornost tuženog zasnovana je na njegovoj krivici i sadržaju podnete pritužbe. U pogledu sadržaja, pritužba je uvek legitimna kada se u njoj izražava sumnja ili nepoverenje u objektivno i zakonito vršenje javne funkcije, nezavisno od subjektivne ocene nosioca funkcije protiv koga je pritužba usmerena. To znači da i one izjave sadržane u pritužbi, koje su objektivno štetne po pojedinca, ne mogu biti osnov za uspostavljanje pravne odgovornosti jer su granice prihvatljive kritike uvek šire kada se kritika odnosi na rad ili ponašanje nosioca javne funkcije, odnosno državnog službenika. Stavovi izneti u pritužbi mogu se smatrati uvredljivim i klevetničkim samo ako se iz sadržaja pritužbe i njenog opšteg tona može jasno ustanoviti da je njen jedini ili glavni cilj iznošenje klevetničkih tvrdnji, a da je traženje zaštite svojih prava od sporednog ili nikakvog značaja za podnosioca pritužbe.

Iz navedenih razloga, pobijana drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, odmeravajući i stavljajući u odnos pravo tužioca na dostojanstvo ličnosti i čast sa pravom tuženog na podnošenje pritužbe, odlučiti o žalbi tuženog i pravilnosti presude prvostepenog suda kojom je utvrđeno da su navodima iz podnetih pritužbi povređena lična prava tužiocu i da mu zato pripada pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove. Pri ponovnom odlučivanju o žalbi tuženog, drugostepeni sud će uzeti u obzir i činjenicu da je tužilac državni službenik i da zato mora imati veći stepen tolerancije, u odnosu na kritiku, ako je ista u vezi sa vršenjem poslova koji su mu povereni.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić