Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14), radi ujednačavanja sudske prakse.

Noveliranom odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2. navedenog člana).

Imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, utvrđene činjenice, između ostalih, o stepenu otkrivanja identiteta tužioca kao subjekta informacije i stepenu dostupnosti objavljenog teksta javnosti, nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa u pogledu primene člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi na pravo na pravičnu novčanu naknadu za različite vidove nematerijalne štete (uključujući i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti učinjene sredstvima javnog informisanja) i način određivanja te naknade, već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. Sledom navedenog, pravnosnažna odluka Višeg suda u Beogradu P3 224/12 od 17.03.2015. godine, koja je priložena spisu nije dokaz o suprotnom presuđenju sudova o istom zahtevu kao što je tužiočev, jer usled različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja, nije reč o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, čime bi se eventualno opravdala potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Osim toga, obrazloženje nižestepenih sudova za odluku o visini novčane naknade je direktna pravna posledica stepena odgovornosti osnivača javnog glasila i glavnog i odgovornog urednika za propuste u radu učinjene suprotno Zakonu o javnom informisanju, a u skladu je sa postojećom sudskom praksom i pravnim shvatanjem revizijskog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Noveliranom odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je Višem sudu u Beogradu 26.12.2012. godine, radi naknade nematerijalne štete u iznosu od 350.000,00 dinara, a pobijanom drugostepenom presudom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za iznos od 300.000,00 dinara, kao neosnovan.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela od 300.000,00 dinara očigledno ne prelazi cenzus od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, propisan članom 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić