Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS “, br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su 06.04.2009. godine zaključile ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti, kojim je tužena banka odobrila tužilji kredit za kupovinu tačno određenog stana, u visini od 121.000,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke važećem na dan puštanja kredita u tečaj. Ovim ugovorom tužilja, kao korisnik kredita, obavezala se da odobreni kredit vrati u roku od 30 godina, u 360 mesečnih rata, čija se visina obračunava po prodajnom kursu tužene banke na dan dospeća rate, kao i da plati kamatu koja važi za period za koji se obračunava, po stopi na nivou tromesečnog CHF libora uvećanog za fiksnu maržu od 4% poena na godišnjem nivou, što u momentu zaključenja ugovora iznosi 4,69% na godišnjem nivou. Ugovorom je određeno da će se kamatna stopa prilagođavati kvartalno, u skladu sa promenama tromesečnog CHF libora uvećanog za 4%, a da će se obračun kamate, koji se uračunava u iznos mesečnog anuiteta, vršiti primenom komforne metode. Aneksom od 24.06.2013. godine, visina marže utvrđena je na 3,66% poena i određeno da se obračun kamate vrši proporcionalnim metodom, na osnovu stvarnog broja dana u mesecu i stvarnog broja dana u godini. Odredbom člana 9. stav 1. Ugovora, tužilja se obavezala i da na sve dospele a u roku neizmirene obaveze prema tuženoj banci, plati zakonsku zateznu kamatu do momenta isplate. Međutim, odredbom člana 13. stav 1. i 2. Ugovora, određeno je da će se sve njegove eventualne izmene i dopune regulisati pismenim aneksom, a sve što tim ugovorom nije posebno regulisano, primenjivaće se zakonski propisi i akti poslovne politike banke. Utvrđeno je i da je tužilja pre potpisivanja ugovora dobila njegov tekst, pročitala ga i upoznala se sa bitnim elementima ugovora, da je službenik banke upozorio tužilju na mogućnost ne tako značajnog variranja kamatne stope, što je tužilja razumela da će doći do malih oscilacija, u nekom periodu naviše, u nekom – naniže, pa je izabrala da uzme kredit kod tužene banke, jer je imala najbolju kamatu. Međutim, utvrđeno je i da je prilikom vraćanja kredita - prva rata iznosila 32.000,00 dinara, a da ista sada iznosi 63.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pobijanom odlukom, pravilnom primenom materijalnog prava, zaključuju da je ništava odredba člana 13. stav 2. ugovora o kreditu i to u delu kojim je određeno da će se „za sve što ovim ugovorom nije posebno regulisano primenjivati akta poslovne politike banke”, ali da ništavost ove odredbe u navedenom delu nema za posledicu i ništavost ugovora u celosti.

Naime, odredbom člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Primenom stava 2. istog člana, ugovor će ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora, u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje.

Tačni su navodi revizije da je, primenom člana 1065. ZOO, kamata bitan elemenat ugovora o kreditu. U konkretnom slučaju, predmetni ugovor, u članu 3 stav 1. i 2, sadrži odredbu o kamati, u smislu navedene zakonske odredbe, kojom je, korisnik kredita preuzeo obavezu da počev od dana puštanja kredita u tečaj, na dugovanu glavnicu kredita, banci plati i kamatu po efektivnoj kamatnoj stopi, koja na dan zaključenja ugovora iznosi 4,69% na godišnjem nivou. Ta odredba ugovora nije ništava, jer je visina kamatne stope nominalno određena, a njena promena vezana za promenu efektivne kamatne stope, odnosno podataka koji se javno objavljuju, tako da su poznati obema ugovornim stranama. Upravo ovako određena visina kamate bila je odlučujuća pobuda za zaključenje osporenog ugovora zato što je očigledno bila povoljnija od kamate koju su za tu vrstu ugovora o kreditu nudile druge banke.

Međutim, odredba člana 13. stav 2. ugovora o kreditu, kojom je predviđeno pravo tužene banke da menja visinu ugovorne kamate u skladu sa aktima svoje poslovne politike, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije bila ni uslov niti odlučujuća pobuda za tužilju da upravo sa tuženom bankom zaključi ugovor o kreditu, pa imajući u vidu da je navedena odredba u ovom postupku utvrđena ništavom, a predmetni ugovor može opstati i bez te ugovorne odredbe, to se ne može govoriti i o ništavosti zaključenog ugovora u celosti.

Odredbom člana 277. stav 1. ZOO, jeste propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, Međutim imajući u vidu da je stavom 2. istog člana, određeno da ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje, a da ova odredba zakona, suprotno navodima revizije, nije „brisana kao neustavna“, to su neosnovani i navodi revizije kojima se ukazuje da je ništava i odredba ugovora kojom je predviđeno da će u slučaju docnje banka naplaćivati zateznu kamatu po stopi većoj od one koja je propisana zakonom, odnosno da u slučaju da je ugovorena kamatna stopa viša od zatezne kamate, ugovorena kamata teče i nakon što korisnik kredita dospe u docnju (član 9. stav 1. ugovora).

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, o osnovanosti tužbenog zahteva odlučeno uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić