U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Elizabeta Vukajlović, advokat iz ..., protiv tuženog BB DOO iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Travica, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/17 od 30.05.2017. godine, u sednici održanoj 24.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/17 od 30.05.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2007/2014 od 07.03.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ... od 25.09.2014. godine, nezakonito pa da se kao takvo poništi. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 25.09.2014. godine do 13.03.2016. godine u visini od 379.720,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.11.2016. godine do isplate, sa pripadajućim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje koje je tuženi dužan uplatiti nadležnom Fondu PIO, te da se tuženi obaveže da sačini prijavu osiguranja nadležnom Fondu PIO za period od 25.09.2014. godine do 13.03.2016. godine i sačini M4 obrazac o stažu osiguranja, kao i da tužiocu plati obračunatu zakonsku zateznu kamatu od 65.826,66 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 195.970,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/17 od 30.05.2017. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2007/2014 od 07.03.2017. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po struci autoelektričar sa trećim stepenom stručne spreme i na osnovu Ugovora o radu od 30.09.2008. godine kod tuženog je obavljao poslove „autoelektričar pomoćnik“. Rešenjem tuženog od 13.09.2013. godine, tužilac je bio privremeno raspoređen da obavlja poslove kontrolora tehničke ispravnosti. Na tehničkom pregledu kod tuženog su radila još dva zaposlena sa trećim stepenom stručne spreme, kao automehaničari, te kako je jednom od zaposlenih prestao radni odnos, kod tuženog je nastala potreba za novim radnikom na tom radnom mestu, radi neometanog obavljanja procesa rada. Tužilac je sa tuženim 01.03.2014. godine zaključio aneks ugovora o radu kojim je raspoređen na obavljanje poslova „Automehaničara pomoćnika i Kontrolora tehničke ispravnosti vozila“ za koje je bila potrebna ista vrsta i stepen stručne spreme koju je tužilac imao za obavljanje prethodnih poslova. Tuženom je bio potreban radnik koji će stalno raditi na poslovima kontrolora tehničke ispravnosti vozila, te kako je tužilac već radio na ovim poslovima i imao istu vrstu i stepen stručne spreme, tuženi je odlučio da tužiocu ponudi zaključenje aneksa ugovora o radu. Tužiocu je 05.09.2014. godine dostavljeno pismeno obaveštenje uz izmenu ugovora o radu u kojem je navedeno da je tužilac do sada bio raspoređen po potrebi na radnom mestu automehaničara pomoćnika i na radnom mestu kontrolora tehničke ispravnosti, ali da tuženi u skladu sa potrebama zakonskog i nesmetanog odvijanja procesa rada, kao i organizacije rada mora da ima dva stručna lica na liniji za tehnički pregled, pa je tužiocu ponuđeno da radi na toj liniji puno radno vreme, zbog čega se mora izvršiti dopuna postojećeg ugovora o radu potpisivanjem aneksa. U obaveštenju je navedeno da posao koji je predmet dopune ugovora o radu, po svojoj suštini odgovarajući jer se prema opštem aktu za njegovo obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koju ima tužilac, te da je tužilac dužan da se o obaveštenju izjasni u roku od osam dana od dana prijema i aneksa ugovora, a da će mu se u suprotnom, ukoliko se ne izjasni ili odbije, otkazati ugovor o radu. Tužiocu je ukazano da po prihvatanju ponude za zaključenje aneksa ugovora ima pravo da pred nadležnim sudom osporava njegovu zakonitost. Tužiocu je istog dana uručen aneks ugovora o radu u kojem je navedeno da tuženi sa tužiocem zasniva radni odnos za obavljanje poslova kontrolora tehničke ispravnosti vozila, sa opisom poslova koje treba da obavlja. Tužilac se u ostavljenom roku nije izjasnio o ponudi za zaključenje aneksa ugovora o radu i rešenjem tuženog od 25.09.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu premeštajem na drugi odgovarajući posao zbog potreba procesa rada i organizacije poslodavca i utvrđeno je da tužiocu radni odnos prestaje sa 25.09.2014. godine. Tužilac je uz tužbu, kao i tokom postupka isticao da je dostavio tuženom „prigovor“ na aneks ugovora o radu, u kojem je, između ostalog, naglasio da ne odbija potpisivanje aneksa ugovora o radu, međutim, ovaj „prigovor“ tuženom nikad nije dostavljen, niti je zaveden u knjigu pošte tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i isplatu.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 ...75/14), u članu 171. stav 1. tačka 1. propisuje da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora o radu) radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada, a članom 172. istog zakona propisano je da uz aneks ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu potpisivanjem aneksa ugovora (stav 1), ako zaposleni potpiše aneks ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog aneksa (stav 2), zaposleni koji odbije ponudu aneksa ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da u sudskom postupku povodom otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 2. ovog zakona, osporava zakonitost aneksa ugovora o radu (stav 3), smatra se da je zaposleni odbio ponudu aneksa ugovora ako ne potpiše ugovor u roku iz stava prvog ovog člana (stav 4). Članom 179. stav 5. tačka 2. istog zakona, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1-5) ovog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je prilikom otkaza ugovora o radu postupao u svemu prema citiranim odredbama člana 171. i 172. Zakona o radu. Zbog potrebe procesa i organizacije rada tuženi je ponudio tužiocu da zaključi aneks ugovora o radu i dostavljeno mu je pismeno obaveštenje koje sadrži sve razloge propisane članom 172. stav 1. Zakona o radu. Tužilac se nije izjasnio o navodima iz obaveštenja, niti je u roku od osam dana od prijema obaveštenja potpisao aneks ugovora o radu, te su nastupile pravne posledice propisane članom 172. stav 4. Zakona o radu, u tom smislu što se smatra da je tužilac odbio ponudu aneksa ugovora o radu. U tom slučaju, pravilno je tuženi poslodavac doneo osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 2. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U reviziji, kao i tokom postupka, tužilac ističe da je tuženom izjavio „prigovor“ protiv aneksa ugovora o radu, u kojem je, između ostalog, naglasio da ne odbija potpisivanje aneksa ugovora o radu. Ovi revizijski navodi su neosnovani jer tuženom ovaj prigovor nije bio dostavljen, a i da jeste u slučaju nepotpisivanja aneksa ugovora o radu poslodavac ima pravo da zaposlenom otkaže ugovor o radu. Tužilac je mogao da u ostavljenom roku od osam radnih dana odbije ponudu aneksa ugovora o radu ili da potpiše aneks i u tom slučaju bi imao pravo da osporava zakonitost tog aneksa, kako je to propisano članom 172. stav 2. i 3. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić