U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Lidije Đukić, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Joksović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB” DOO iz ..., čiji je punomoćnik Živorad Ikonović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog koje su izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 963/17 od 24.05.2017. godine, u sednici održanoj 31.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 963/17 od 24.05.2017. godine u stavu prvom izreke.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o revizijama tužioca i tuženog koje su izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 963/17 od 24.05.2017. godine u stavu drugom izreke, kao izuzetno dozvoljenim.

ODBACUJU SE kao nedozvoljene revizije tužioca i tuženog izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 963/17 od 24.05.2017. godine u stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2815/2015 od 27.12.2016. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1 2815/2015 od 21.02.2017. godine utvrđeno je da je tužba u delu zahteva za isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, rad u dane praznika koji su neradni, subotom i nedeljom, te naknadu troškova za ishranu u toku rada za vreme prekovremenog rada, povučena. Delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime smenskog rada za period od 01.04.2012. godine do 06.03.2015. godine plati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže određen u izreci presude. Preko dosuđenog, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose uvećanja zarade po osnovu smenskog rada je odbijen. Odbijen je zahtev kojim je tužilac tražio isplatu na ime minulog rada za period od 01.04.2012. godine do 06.03.2015. godine u iznosima koji su bliže određeni u izreci presude. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio isplatu na ime ishrane u toku rada – topli obrok za period od 01.04.2012. do 06.03.2015. godine, u iznosima bliže određenim u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio isplatu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2012. godine do 06.03.2015. godine sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos bliže određen u izreci presude. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio isplatu na ime neisplaćenog dela otpremnine od 35.390,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.04.2015. godine do isplate. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Tužilac je oslobođen od obaveze plaćanja sudskih taksa.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 963/17 od 24.05.2017. godine, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2815/2015 od 27.12.2016. godine (ispravljena rešenjem od 21.02.2017. godine) u odbijajućem delu i obavezan tuženi da tužiocu plati 35.390,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.04.2015. godine do konačne isplate, po osnovu ugovorene otpremnine. Stavom drugim izreke, odbijene su žalbe tužioca i žalba tuženog u celosti i presuda u preostalom usvajajućem i odbijajućem delu je potvrđena.

Protiv odbijajućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (koji se odnosi na neisplaćeni topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora), tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca.

Protiv iste presude tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u delu odluke o zahtevu za isplatu naknade za smenski rad radi ujednačavanja sudske prakse, kao i u delu odluke kojom je preinačena prvostepena presuda.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog protiv stava prvog drugostepene presude nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od novembra 2004. godine do 05.03.2015. godine kada mu je na osnovu sporazuma, prestao radni odnos. Tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa tuženim po Ugovoru o radu od 31.12.2008. godine i od 01.01.2009. godine obavljao je poslove prodavca. Članom 6. Ugovora predviđeno je da zaposleni zasniva radni odnos sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno, po pravilu 5 h 7 + 1 h 5 časova dnevno. Parnične stranke su 04.03.2015. godine zaključile Sporazum o prestanku radnog odnosa i uređenju međusobnih prava i obaveza, a članom 3. ovog Sporazuma konstatovano je da su se strane saglasile da se zaposlenom po osnovu prestanka radnog odnosa kod poslodavca plati otpremnina u visini od tri bruto zarade zaposlenog od 118.364,00 dinara (bruto). Tuženi je tužiocu platio otpremninu od 82.973,16 dinara neto, što odgovara bruto iznosu od 118.364,00 dinara umanjenom za pripadajući porez i doprinose iz zarade.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu po osnovu otpremnine zbog prestanka radnog odnosa plati još 35.390,84 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, otpremnina koja je bila predmet Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 04.03.2015. godine, predstavlja stimulativnu otpremninu koja se razlikuje od otpremnine propisane članom 158. u vezi sa članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.25/05...75/14). Tuženi nije tražio poništaj navedenog Sporazuma, pa je zato u obavezi da tužiocu plati razliku između isplaćenog iznosa otpremnine i otpremnine navedene ovim sporazumom, kojim je predviđena obaveza tuženog na isplatu otpremnine u visini tri bruto zarade zaposlenog.

Stoga su neosnovani revizijski navodi tuženog da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo u pogledu odluke o isplati razlike otpremnine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije tužioca i tuženog na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nema razloga za odlučivanje o revizijama.

Članom 404. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju, predmet spora je zahtev za isplatu naknade zarade za smenski rad, isplatu zarade za minuli rad, naknadu troškova ishrane u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i otpremnine. O ispunjenosti uslova za utvrđenje prava na novčana potraživanja iz radnog odnosa, odlučuje se na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, tako da samo pravilnost primene materijalnog prava ne može da bude razlog za odlučivanje o revizijama kao izuzetno dozvoljenim. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o revizijama u smislu člana 404. stav 1. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, jer u pogledu ove vrste spora sudska praksa revizijskog suda je ujednačena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizija tužioca i tuženog protiv stava drugog pobijane presude, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije nisu dozvoljene.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 12.05.2015. godine a pobijani deo pravnosnažne presude u odnosu na tužioca je 212.376,00 dinara, a u odnosu na tuženog je 103.687,00 dinara.

Kako je pobijani deo pravnosnažne presude ispod zakonom propisanog cenzusa za izjavljivanje revizije iz člana 403. stav 3. ZPP, to revizije tužioca i tuženog nisu dozvoljene.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić