Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1 1483/17 od 16.06.2017. godine, usvojio je žalbu tužilaca i preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1366/16 od 09.03.2017. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu od 11.10.2013. godine, kojima je prestao radni odnos tužiocima, usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu od 03.06.2013. godine, kojim su tužioci premešteni sa ranijih poslova na poslove saradnika za podršku, odnosno samostalnih referenata za podršku poslovnim procesima u Službi za podršku poslovnim procesima, Direkcije poslovni centar, Funkcija za organizaciona pitanja tuženog, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da vrati tužioce na rad na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, znanju i radnim sposobnostima i obavezao tuženog da naknadi tužiocima troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 589.000,00 dinara (stav prvi izreke). Usvojio je zahtev tužilaca i obavezao tuženog da naknadi tužiocima troškove postupka po žalbi u iznosu od 115.500,00 dinara (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se preinači pobijana presuda i odbija žalba ili ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje i opredelio troškove na ime sastava revizije u iznosu od 33.000,00 dinara. U reviziji je ukazano i uz reviziju priložene određene odluke Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. i 441, a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog do 11.10.2013. godine, kada im je prestao radni odnos na osnovu osporenih rešenja kao višku zaposlenih. Prestankom radnog odnosa tužilaca je prethodila odluka direktora Funkcije za organizaciona pitanja od 17.07.2012. godine, o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim izmenama su određena radna mesta i broj izvršilaca u Službi za podršku poslovnim procesima. Raspoređivanje tužilaca u Službi za podršku poslovnim procesima izvršeno je osporenim aneksima ugovora o radu, zaključenim nekoliko meseci pre otkaza, 03.06.2013. godine. U Službu u koju su premešteni, tužioci nisu dobijali radne zadatke, osim sporadičnih poslova sređivanja arhivske građe. Tužiocima kao radnicima u navedenoj službi, osporenim rešenjima prestao je radni odnos 11.10.2013. godine, zbog prestanka potrebe za njihovim radom. Prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu je prethodila izmena i dopuna Pravilnika o sistematizaciji od 23.04.2013. godine, kada su ukinuti poslovi koje su tužioci obavljali pre premeštaja u Službu za podršku poslovnim procesima, prethodila je odluka direktora tuženog od 24.07.2013. godine, o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih usled organizacionih promena i to zaposlenih čiji je status trebalo rešiti donošenjem Programa rešavanja viška zaposlenih. Prethodila je i odluka generalnog direktora tuženog od 24.07.2013. godine o utvrđivanju predloga programa, u kom su navedeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih. Kod tuženog je došlo do bitnih poslovnih promena koje se odnose na organizaciju društva i proces proizvodnje, usmerenih na smanjenje ukupnih troškova poslovanja, što podrazumeva i optimizaciju korišćenja ljudskih resursa, te usled toga reorganizaciju pojedinih organizacionih jedinica, ukidanje određenih poslova. Tuženi je predlog programa rešavanja viška zaposlenih dostavio na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje, iako u predlogu programa nije iskazana potreba za prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom u cilju raspoređivanja zaposlenih čiji se poslovi ukidaju na druga radna mesta. Nacionalna služba za zapošljavanje je dala mišljenje i tuženi odgovorio na dato mišljenje. Jedinstvena sindikalna organizacija kod tuženog je na dostavljeno mišljenje predloga programa rešavanja viška zaposlenih ukazala na obavezu poslodavca da preduzima mere radi sprečavanja otkaza, a od strane generalnog direktora tuženog je odgovoreno da je poslodavac već preduzeo aktivnosti i mere u cilju smanjenja negativnih posledica otpuštanja, jer je 154 zaposlena od ukupno 336 na poslovima koji se ukidaju, premestio na druge odgovarajuće poslove i time zaštitio određenu kategoriju zaposlenih u skladu sa zakonom. Tuženi je 26.08.2013. godine, doneo odluku kojom je zaposlenima ponudio sporazumni prestanak radnog odnosa, a posle toga 23.09.2013. godine je odbor direktora tuženog doneo program rešavanja viška zaposlenih. U sklopu programa izvršena je organizaciona promena i ukinuti su sistematizovani poslovi u Službi za podršku poslovnim procesima, Direkcija poslovni centar, Funkcija za organizaciona pitanja i pored ostalih je obuhvatala i poslove saradnika i samostalnih referenata za podršku poslovnim procesima a to su poslovi koje su obavljali tužioci, na koje su oni bili raspoređeni i na kojim je otkazan ugovor o radu. Od ukupno 4392 zaposlena na neodređeno vreme, broj zaposlenih čiji se poslovi ukidaju koji su obuhvaćeni programom je 159. U programu je konstatovano da je u okviru priprema za pokretanje postupka za utvrđivanje viška zaposlenih, poslodavac 157 od ukupno 336 zaposlenih iz Službe za podršku poslovnim procesima koji rade na poslovima koji se ukidaju, premestio na druge odgovarajuće poslove, u druge organizacione delove u društvu sprečavajući time nezaposlenost za ukupno 46%. Preostalim zaposlenima je otkazan ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, uz isplatu odgovarajuće otpremnine u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Generalni direktor tuženog je ovlastio direktora Direkcije za organizacionu efikasnost da u njegovo ime usvaja, potpisuje odluke o izmenama i dopunama organizacione strukture, pored ostalog, izmene i dopune Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, odluke o organizacionim promenama, osim onih kojim se predviđa povećanje broja zaposlenih, odnosno budžeta zarada, te da je direktor Direkcije doneo izmenu i dopunu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, pored ostalog u delu kojim se ukida organizaciona jedinica i radna mesta u službi u kojoj su bili zaposleni tužioci. Akt o izmeni i dopuni Pravilnika o sistematizaciji objavljen je i stupio je na snagu 10.10.2013. godine, pre donošenja osporenih rešenja, na osnovu kojih je tužiocima prestao radni odnos 11.10.2013. godine (tužba je podneta 26.12.2013. godine).

Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi, da su tužioci podneskom od 18.03.2015. godine, predložili preinačenje tužbe, zato što bi utvrđivanje apsolutne ništavosti aneksa ugovora o radu na osnovu kojih su tužioci premešteni u službu „Za podršku poslovnim procesima“ bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama, a imajući u vidu da su predmetni aneksi i poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima u neposrednoj vezi, da bi prvostepeni sud rešenjem donetim na ročištu od 29.09.2016. godine, dozvolio preinačenje tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu za tužioce.

Prvostepeni sud je zaključio da tužioci nisu dokazali nezakonitost osporenih rešenja, zbog čega je odbio njihov tužbeni zahtev. Pored toga, da je dozvolio preinačenje tužbe tužilaca i utvrdio da kod tuženog nije bilo stvarne potrebe za premeštajem tužilaca putem zaključenja osporenih aneksa čije se utvrđenje ništavosti traži, odnosno da nije bilo objektivnih i opravdanih razloga za premeštaj, ali i da nepostojanje potreba procesa rada za premeštaj zaposlenog nikako ne može biti razlog za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu, kojim je taj zaposleni premešten, odnosno ne može se postaviti znak jednakosti između svake nezakonitosti akta i ništavosti akta, jer je pojam ništavosti uži od pojma nezakonitosti, pa takvo nepostojanje potreba procesa organizacije rada čini aneks ugovora o radu nezakonitim u smislu zahteva i razloga za poništaj aneksa, za koji je propisan prekluzivni rok od 90 dana po tada važećem zakonu, ali ga istovremeno ne čini ništavim i to u smislu odredbi Zakona o obligacionim odnosima i odredbi Zakona o radu. Pored toga, da, ukoliko bi se prihvatilo suprotno stanovište u pravni poredak bi se uvela neprihvatljiva pravna nesigurnost, zato što bi se otvorila mogućnost podnošenja tužbe za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu zbog nepostojanja potrebe procesa rada u periodu od desetak godina unazad i više, jer zahtev za utvrđenje ništavosti ne zastareva.

Drugostepeni sud je zaključio da osnov tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu je sadržan u odredbama člana 171. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o radu, da je tuženi ponudivši tužiocima izmenu ugovora o radu propustio u ponudi uneti sve elemente propisane odredbom člana 172. stav 1. Zakona o radu, jer se samo paušalno pozvao na razloge, pravdajući se potrebom procesa i organizacije rada, da polazeći od vremenskog perioda, odnosno datuma kada su tužioci raspoređeni na ove poslove, utvrđenih činjenica o njihovoj neaktivnosti na novim poslovima, usled toga što nisu imali nikakvih zaduženja, kao i datuma kada im je ugovor o radu otkazan, proizlazi da u Službi u kojoj su raspoređeni nisu imali radnih zaduženja, te da nije postojala potreba procesa i organizacije rada navedena u ponudama upućeni tužiocima. Zatim, da tuženi je u sklopu svojih poslovnih aktivnosti i obaveza o planiranju organizacije rada morao imati u vidu okolnost da će navedena služba biti ukinuta kratko vreme pošto je tužioce u tu službu rasporedio i da je ništav aneks ugovora o raspoređivanju, jer za raspoređivanjem nije postojala stvarna potreba i da suprotno navodima prvostepene presude, zahtev za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu u skladu sa odredbom člana 11. stav 2. Zakona o radu ne zastareva. Pored toga, da navedeno ponašanje predstavlja zloupotrebu prava koje je u konkretnoj situaciji izvršeno protivno cilju kome je ono ustanovljeno i da je tuženi u cilju da formalno ispoštuje postupak sa stanovišta drugačije organizacije službe stvorio prostor za otkaz tužiocima na nezakonit način, pa kako su ništavi aneksi ugovora o radu kojima su tužioci sa svojih ranijih poslova raspoređeni u navedenu službu, da je pravna posledica ništavosti aneksa i poništaj osporenih rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima, kao viškovima zaposlenih, jer je vrednovanje prestanka potrebe za njihovim radom izvršeno sa stanovišta poslova na koje su nezakonito premešteni.

Međutim, ovakav zaključak drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega su osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, na koji zakonski razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti, u smislu člana 408. ZPP, zbog čega je drugostepena presuda preinačena i odbijena žalba tužilaca.

Naime, kako je tužba u ovoj parnici iz radnog odnosa podneta 26.12.2013. godine i tužioci podneskom od 18.03.2015. godine predložili preinačenje tužbe, radi utvrđivanja apsolutne ništavosti aneksa ugovora o radu, na osnovu kojih su tužioci premešteni u Službu za podršku poslovnim procesima, dakle Aneksa od 03.06.2013. godine, to su izgubili pravo na sudsku zaštitu, s obzirom na to da je tužbeni zahtev radi utvrđenja ništavosti aneksa podnet po proteku zakonskog roka od 90 dana, iz tada važeće odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13).

Pored toga, kako je utvrđeno da je u sklopu programa rešavanja viška zaposlenih izvršena organizaciona promena i da su ukinuti sistematizovani poslovi u okviru Službe za podršku poslovnim procesima, Direkcija poslovni centar, Funkcija za organizaciona pitanja, pored ostalih i poslovi saradnika i samostalnih referenata za podršku poslovnim procesima, da su to poslovi koji su obavljali tužioci na koje su bili raspoređeni i na kojim je otkazan ugovor o radu i osporena rešenja o prestanku radnog odnosa doneta na osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih usled organizacionih promena kod tuženog, a na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, to je neosnovan zahtev tužilaca za poništaj osporenih rešenja.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužilaca, povodom revizije tuženog, to je preinačena pobijana drugostepena presuda i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im naknadi troškove parničnog postupka i obavezani tužioci da naknade tuženom troškove postupka na ime sastava revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, na osnovu Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“, broj 121/2012), čl.153. i 154. a u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić