Osim toga, u stavu 3. je doneto i rešenje o nastavku postupka pred drugostepenim sudom prekinutim rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž br.7657/15 od 09.03.2015. godine.

Tužilac je protiv ovakve drugostepene presude podneo blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Drugostepena presuda se pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava koja je imala za posledicu pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama razloga propisanim odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju delimičnom odlukom arbitražnog veća odbijen je prigovor prvotuženog da arbitražno veće nije nadležno da u odnosu na njega odluči o osnovanosti tužbenog zahteva. Nesporno je da je dana 24.07.2007. godine Agencija za privatizaciju, odnosno akcijski fond zaključio ugovor o prodaji akcija akcionarskog društva BB, sa konzorcijumom u sastavu AA1 iz Litvanije i VV iz Kraljevine Švedske. Prema navedenom ugovoru stranke su zaključile arbitražnu klauzulu koja je u slučaju spora predviđala nadležnost trgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije i da će se postupak pred spoljnotrgovinskom arbitražom voditi na osnovu pravila spoljnotrgovinske arbitraže na srpskom jeziku, da će mesto arbitraže biti Beograd Republika Srbija. Dana 11.11.2010. godine Agencija za privatizaciju podnela je zahtev za arbitražu spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije, zaveden pod brojem ../.., sa predlogom da se obavežu AA1 iz Litvanije i VV iz Kraljevine Švedske da solidrano plate Agenciji za privatizaciju, kao tužiocu, iznos od 9.651.400,00 eura na ime 50% prodajne cene zbog neispunjenja člana 8. tačka 1. tačka 2 ugovora sa pripadajućom kamatom, iznos od 37.295.768,00 eura na ime dvostruke vrednosti imovine kojom je raspolagano suprotno ugovoru, kao i 21.400,00 evra na ime 100% prodajne cene za neispunjenje člana 8. tačka 2. tačka 4. ugovora, sve sa kamatom u visini eskontne stope Centralne banke od 16.02.2010. godine. Agencija za privatizaciju je dana 12.09.2011. godine predložila da se trećetuženi, a ovde tužilac, na koga je proširena podneta tužba, solidarno obaveže zajedno sa prvotuženim AA1 iz Litvanije i drugotuženi VV iz Kraljevine Švedske da plati navedeni iznos u podnesku od 14.10.2011. godine. Ovde tužilac je istakao prigovor nenadležnosti arbitraže za rešavanje spora u odnosu na tužioca sa obrazloženjem da nije zaključen ugovor sa njega Agencija za privatizaciju koji sadrži arbitražnu klauzulu, niti postoji bilo kakav dogovor u vezi sa konstituisanjem nadležnosti arbitraže. Kao razlog za poništaj donete delimične arbitražne odluke, kojom je prigovor odbijen, istaknuto je da je o prigovoru nenadležnosti veće raspravljalo u proširenom stastavu pri čemu je član veća bila i GG, advokat, koja je sa tuženim bila u obligaciono pravnom odnosu po osnovu ugovora o pružanju konsultativnih usluga od 09.10.2010. godine. Taj ugovor je imao za predmet pružanje opšte pravne pomoći u Agenciji. Ista je i prema ugovoru o zastupanju od 21.10.2008. zaključenim sa Akcijskim fondom, koji je bio jedna od ugovornih strana u privatizacionom ugovoru, zastupala tu stranku u sudskom postupku koji se vodio po tužbi konzorcijuma DD i dr. protiv Agencija za privatizaciju i Akcijskog fonda.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stao na stanovište da su ispunjeni razlozi propisani odredbom člana 58. Zakona o arbitraži i člana 13. stav 1. Pravilnika o spoljnotrgovinskoj arbitraži za poništaj tužbom pobijane arbitražne odluke. Tužilac je osnovan 07.10.2009. godine, a privatizacioni ugovor između tužioca i AA i VB je zaključen 24.07.2007. godine. Stoga nije došlo do zaključenja ugovora o ustupanju, niti je tužilac na bilo koji način prihvatio arbitražu u smislu člana 13. stav 4. Pravilnika, već je izričito osporava nadležnost arbitraže. Tužilac nije ni po osnovu odredbe člana 13. stav 2. Zakona o arbitraži subrogriran na mesto potpisnika privatizacionog ugovora. Na tužioca se ne može odnositi arbitražna klauzula ni zbog činjenice da je nastao odvajanjem od akcijskog društva AA. Osim toga, pobijana odluka je doneta od strane proširenog arbitražnog veća u čijem sastavu je bila GG, iako je imala zaključen ugovor o pružanju konsultanskih usluga tuženom. Zastupala je i pravnog prethodnika tuženog u svojstvu punomoćnika u parničnom postupku vođenom pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P 1198/10.

Drugostepeni sud je drugačijeg pravnog shvatanja, jer smatra da se pravnom argumentacijom prvostepenog suda ne potvrđuje osnovanost tužbenog zahteva. I dugostepeni sud je stanovišta da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 13. Zakona o arbitraži. Privatizacioni ugovor je predviđeo nadležnost arbitraže samo u slučaju spora zbog neispunjenja obaveza od strane kupca. Međutim, taj ugovor je raskinut 2010. godine i predmet arbitražnog spora su posledice nastale raskidom. Ostim toga, drugostepeni sud nalazi da nema mesta ni primeni odredbe člana 12. Zakona o arbitraži, kojom je propisana pisana forma sporazuma o arbitraži. Međutim, u konkretnom slučaju su ista lica potpisala ugovor o arbitraži i donela odluku o osnivanju tužioca i prenosu većeg dela potraživanja na tužioca. Zato drugostepeni sud nalazi da se dejstva arbitražne odluke prenose i na tužioca kao lica nastalog odvajanjem od kupca kapitala. Osim toga, drugostepeni sud je stanovišta i da učešćem GG u arbitražnom veću nije od značaja za pravilnost pobijane odluke. Ovo je iz tog razloga što je pobijana arbitražna odluka doneta identičnim glasovima ostalih članova veća. Zato je drugostepeni sud usvojio žalbu tužene i pobijanu prvostepenu presudu preinačio tako što je tužbeni zahtev odbio.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo je iz tog razloga što se saglasno imperativnoj odredbi člana 4. Zakona o arbitraži sporni odnos može rešiti putem arbitraže samo na osnovu sporazuma stranaka. Odredbom člana 12. istog zakona propisano je da se Sporazum o arbitraži mora zaključiti u pisanoj formi (stav 1). Sporazum o arbitraži je zaključen u pisanoj formi i kada je sadržan u ispravama koje su stranke razmenile (stav 2). Smatra se da je sporazum zaključen i u slučaju razmene poruka putem sredstava komunikacije kojima se omogućava pismeni dokaz o sporazumu, bez obzira da li su te poruke stranke potpisale (stav 3). Sporazum je moguće zaključiti i kada se stranke u pisanom ugovoru pozovu na drugo pismeno koje sadrži sporazum o arbitraži, ako je cilj takvom pozivanju da sporazum o arbitraži postane sastavni deo ugovora (stav 4). Smatra se da sporazum postoji kada tužilac pisanim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito prihvati arbitražu i s tim se saglasi u pisanoj formi, ili u izjavi na zapisniku sa ročišta, ili uzme učešće u arbitražnom postupku i do upuštanja u raspravljanje o predmetu spora ne istakne prigovor o nepostojanju sporazuma, odnosno ne ospori nadležnost arbitražnog suda (stav 5). Dakle, citiranom odredbom člana 12. je imperativno propisana pisana forma sporazuma o arbitraži i slučajevi kada se smatra da taj sporazum postoji. U konkretnom slučaju nesporno je utvrđeno da tužilac ni na koji od zakonom propisanih slučajeva nije zaključio sporazum o arbitraži sa tuženim. Šta više, on je blagovremenim prigovorom izričito osporio postojanje arbitražnog sporazuma, odnosno nadležnosti arbitražnog suda. Osim toga, za zasnivanje nadležnosti arbitražnog suda nisu ispunjeni ni uslovi propisani odredbom člana 13. Zakona o arbitraži. Tužiocu nije ustupljen privatizacioni ugovor u kome je sadržana arbitražna klauzula. Tužilac nije subrogriran ni u arbitražni sporazum iz ugovora o privatizaciji. Na tužioca nisu ni po drugom osnovu preneta potraživanja iz privatizacionog ugovora. Prema tome, u konkretnom slučaju nije došlo ni do prenosa sporazuma o arbitraži na tužioca u smislu citirane odredbe člana 13. Zakona o arbitraži. Stoga je pogrešno pravno shvatanje drugostepenog suda da je do prenosa arbitražnog sporazuma ipak došlo zbog činjenice da su ista lica potpisala ugovor o arbitraži i donela odluku o osnivanju tužioca i prenosu na istog većeg dela potraživanja. Takvo pravno shvatanje nema utemljene u odredbi člana 13. Zakona o arbitraži. Do prenosa sporazuma o arbitraži je moglo doći samo u slučaju da su na tužioca preneta potraživanja iz ugovora u odnosu na koji je postignut sporazum o arbitražnom rešavanju sporova. Osim toga, ovaj sud je stanovišta da se prenos arbitražnog sporazuma mogao predvideti privatizacionim ugovorom i za slučaj statusne promene kupca kapitala nastale posle zaključenja tog ugovora. Samo u tom slučaju bio izvršena podela kupca kapitala osnivanjem tužioca na koga su preneta većinska potraživanja mogla dovesti i do prenosa arbitražnog sporazuma. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je takav prenos arbitražnog sporazuma ustanovljen ugovorom o privatizaciji. Šta više, nije utvrđeno da su bilo koja prava iz privatizacionog ugovora preneta na tužioca. Zato nema ni činjeničnog osnova za zaključak drugostepenog suda da su prenetim potraživanjima tužiocu ustupljena bilo koja prava iz ugovora o privatizaciji. Stoga je pravilno stanovište prvostepenog suda da i u slučaju postojanja, eventualne, solidarne odgovornosti tužioca za obaveze AA to ne može predstavljati pravno valjan osnov za zasnivanje nadležnosti arbitražnog suda i u odnosu na tužioca. Privatizacionim ugovorom je ustanovljena pravnovaljana arbitražna klauzula samo u odnosu na preduzeće AA koje i dalje postupa kao samostalno pravno lice. Ovo je iz razloga što se nadležnost arbitražnog suda može zasnovati samo u slučaju postojanja Zakonom o arbitraži propisanih formalnih uslova. Postojanja, ili nepostojanje zakonom propisanih uslova ne može se ni eliminisati ni uspostaviti materijalno pravnim odnosom na kome se može zasnovati odgovornost za obaveze potpisnika arbitražnog sporazuma i na strani drugog pravnog lica. Nadležnog arbitražnog suda se može zasnovati u odnosu i na to pravno lice samo u slučaju kada je isto nesporan potpisnik arbitražnog sporazuma u smislu odredbe člana 12. Zakona o arbitraži, ili kada je u skladu sa odredbom člana 13. tog zakona došlo do prenosa arbitražnog sporazuma. U konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan od navedenih zakonskih uslova. Zato je i eventualno postojanje solidarne odgovornosti drugog pravnog lica, ovde tužioca, za obaveze potpisnika arbitražnog sporazuma pravno irelevantna za uspostavljanje nadležnosti arbitražnog suda prema tom pravnom subjektu.

Osim toga, arbitražna odluka se može smatrati pravno valjanom samo u slučaju kada je doneta od strane nepristrasnih članova arbitražnog veća u odnosu na stranke i predmet spora. To je izričito propisano odredbom člana 19. stav 3. Zakona o arbitraži. U tom kontekstu je i imperativnom odredbom člana 21. Zakona o arbitraži propisana dužnost lica predloženog za arbitra da pre prihvatanja dužnosti arbitra saopšti činjenice koje mogu opravdano izazvati sumnju u njegovu nepristrasnost, ili nezavisnost. Ova imperativna zakonska odredba je grubo prekršena imenovanjem GG, za člana proširenog arbitražnog veća. Ovo je iz tog razloga što je u prvostepenom postupku utvrđeno da je GG prilikom imenovanja za člana arbitražnog veća prećutala činjenice u vezi sa njenim poslovnim odnosom sa tužiocem u arbitražnom sporu. Utvrđeno je da su se GG i tužilac u arbitražnom sporu nalazili u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o konsultatskim uslugama od 09.10.2010. godine. GG je i po ugovoru od 21.10.2008. godine bila punomoćnik akcijskog fonda u sudskom postupku u predmetu Privrednog suda u Beogradu P 1198/2010. Međutim, GG te činjenice nije saopštila prilikom svog imenovanja za člana arbitražnog veća. To su bitne činjenice koje direktno upućuju na postojanje osnovane sumnje u njenu nepristrasnost i nezavisnost kao člana arbitražnog veća. Postojanje tih činjenica direktno ukazuje da je GG u radu arbitražnog veća doneta odluka od strane sudećeg veća sastavljenog suprotno odredbi člana 19. stav 3. u vezi člana 21. stav 1. Zakona o arbitraži.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je saglasno utvrđenom činjeničnom stanju pravno utemeljena odluka prvostepenog suda kojom je usvojen tužbeni zahtev za poništaj pobijane arbitražne odluke. Za takvo presuđenje su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 58. stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o arbitraži. Zato je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP i odlučeno kao u izreci.

Odluka o troškovima parničnog postupka je doneta na temelju odredbi člana 150, 153. stav 1, 154, 163. stav 1 – 4. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su priznati troškovi sastava revizije u iznosu od 382.842,00 dinara, kao i troškovi takse na reviziju od 720.000,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 1.080.000,00 dinara. Dosuđeni troškovi su odmereni u skladu sa važećom advokatskom i taksenom tarifom.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić