Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona, ali se iz obrazloženja zahteva, i to njegove dopune, zaključuje da je isti podnet zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP. Ovo imajući u vidu da se navodi da je pobijanu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Nišu 6K.br.118/18 od 03.10.2018. godine kojom je ostavljena na snazi pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Nišu 17K.br.3259/11 od 29.08.2016. godine, koja je preinačena u delu odluke o krivičnoj sankciji presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 158/2017 od 23.02.2017. godine, doneo sudija koji se morao izuzeti od sudijske dužnosti, iz razloga jer je isti prethodno učestvovao kao predsednik krivičnog veća u donošenju odluke Osnovnog suda u Nišu 1Kv.br.312/18 od 11.04.2018. godine kojom je odbijen kao neosnovan zahtev branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Stambolića kojim je traženo da se utvrdi da je nastupila rehabilitacija okrivljenog po presudi Osnovnog suda u Nišu 17K.br.3259/11 od 29.08.2016. godine koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 158/2017 od 23.02.2017. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo imajući u vidu da učešće istog sudije u odlučivanju, odnosno u konkretnom slučaju u donošenju pobijane prvostepene presude u svojstvu sudije pojedinca u postupku po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka i prethodno u donošenju rešenja kojim je odbijen zahtev branioca okrivljenog za utvrđivanje nastupanja rehabilitacije okrivljenog u svojstvu predsednika veća, bez obzira što je predmet oba ova postupka (postupak po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka i postupak za rehabilitaciju) ista pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Nišu 17K.br.3259/11 od 29.08.2016. godine koja je preinačena u delu odluke o krivičnoj sankciji presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 158/2017 od 23.02.2017. godine, ne predstavlja ni jedan od zakonom predviđenih razloga za obavezno izuzeće sudije od sudijske dužnosti u određenom predmetu, a koji razlozi su predviđeni odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, pa imajući pri tome u vidu da se bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP odnosi samo na razloge vezane za obavezno izuzeće sudije, kada se sudija mora izuzeti iz sudijske dužnosti u određenom predmetu, to dakle, suprotno navodima zahteva branioca okrivljenog, u konkretnom slučaju nije učinjena ova povreda.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog njegovog podnošenja, samo formalno označava da je sud u postupku po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka ostavljanjem na snazi u pogledu odluke o krivičnoj sankciji pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu 17K.br.3259/11 od 29.08.2016. godine, koja je preinačena u delu odluke o krivičnoj sankciji presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 158/2017 od 23.02.2017. godine, povredio odredbu člana 54. KZ na štetu okrivljenog, a što bi predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. KZ, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona branilac uopšte ne ukazuje u čemu je to konkretno sud prekoračio granice svoga ovlašćenja vezano za krivičnu sankciju koja je izrečena okrivljenom, već samo ukazuje da sud u ponovljenom postupku nije kao olakšavajuću okolnost cenio činjenicu da se okrivljeni ima smatrati neosuđivanim licem pošto je u odnosu na njega nastupila zakonska rehabilitacija, te da stoga na strani okrivljenog više ne postoji otežavajuća okolnost - ranija osuđivanost koja mu je uzeta kao odlučna činjenica za osudu na kaznu zatvora, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, a koja povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Ostali deo zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne odnosi na pobijane pravnosnažne presude, niti na postupak koji je prethodio donošenju tih presuda (postupak od trenutka podnošenja zahteva za ponavljanje krivičnog postupka pa do donošenja pravnosnažne odluke o tom zahtevu), već se isključivo odnosi na deo ranije pravnosnažne presude za koji sud nije dozvolio ponavljanje krivičnog postupka. Naime, kako je u konkretnom slučaju ponavljanje krivičnog postupka dozvoljeno samo iz razloga predviđenih odredbom člana 473. stav 1. tačka 6) ZKP i to ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi kojih nije bilo kada je izricana kazna zatvora ili sud za njih nije znao iako su postojali, a oni bi očigledno doveli do blaže krivične sankcije, a vezano za činjenicu ranije neosuđivanosti okrivljenog, a nije dozvoljeno iz razloga predviđenih odredbom člana 473. stav 1. tačka 3) ZKP - ako se iznesu nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji sami za sebe ili u vezi sa ranijim činjenicama ili dokazima mogu dovesti do odbijanja optužbe ili oslobođenja od optužbe ili do osude po blažem krivičnom zakonu, to stoga ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nisu razmatrani od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Stambolića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić