Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2785/17 od 18.12.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužioca VV, a žalba tuženog je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o naknadi troškova parničnog postupka, tako što je tuženi obavezan da tužiocu VV nadoknadi troškove postupka u iznosu od 14.250,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a odbijen je zahtev za isplatu zatezne kamate na dosuđene troškove postupka za tužilje AA i BB, za period od dana presuđenja do izvršnosti presude. U preostalom delu žalba tuženog je odbijena, a prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu VV, na ime troškova žalbenog postupka, naknadi iznos od 27.000,00 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09, u daljem tekstu: ZPP), pogrešno se pozivajući na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014).

Rešenjem R4 11/18 od 10.12.2018. godine Apelacioni sud u Novom Sadu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, jer je zbog većeg broja predmeta sa zahtevima kao u konkretnom slučaju potrebno da se ujednači sudska praksa.

Postupajući po predlogu Apelacionog suda u Novom Sadu, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 395. ZPP, ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao o izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom usvojen je zahtev tužilaca, kao zakonskih naslednika sada pok. ĐĐ, za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti, u visini novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, koju bi njihov pravni prethodnik ostvario pred Nacionalnom službom za zapošljavanje, u periodu od maja 2006. godine zaključno sa aprilom 2008. godine, nakon prestanka radnog odnosa kod tuženog, a koju nije ostvario, jer ga je tuženi u sporazumu o prestanku radnog odnosa pogrešno poučio da pravo na tu naknadu nema. Kako je tuženi postupio suprotno odredbi člana 177. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...61/05) prema kojoj je bio dužan da pre potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa zaposlenog obavesti pismenim putem o posledicama do kojih dolazi u ostvarenju prava za slučaj nezaposlenosti, nižestepeni sudovi su ocenili da postoji odgovornost tuženog za pretrpljenu štetu, zbog čega je tuženi u obavezi da je tužiocima naknadi, primenom čl. 154 stav 1, 158. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, u visini novčane naknade utvrđene iz nalaza i mišljenja sudskog veštka ekonomsko finansijske struke u skladu sa odredbama čl. 111, 112. i 115. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

U takvom slučaju Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izražene kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda. Razlog revizije tuženog je pozivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava što nije dovoljan osnov za odlučivanje o posebnoj reviziji. Pogrešna primena materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava, za šta u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi. Kako su nižestepene presude donete u skladu sa usaglašenom sudskom praksom ni prihvatanje odlučivanja o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drukčiji ishod spora.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 396. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), a u vezi člana 23. stav 3. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 13.03.2008. godine. Nakon smrti prvobitnog tužioca, tužilja AA je opredelila tužbeni zahtev podneskom od 07.08.2017. godine na iznos od 498.873,34 dinara a tužioci BB i VV podneskom od 25.08.2017. godine na iznos od po 74.568,31 dinara, o kojima je odlučeno prvostepenom presudom donetom 19.09.2017. godine. Na dan 07.08.2017. godine, kada je opredeljen najviši od zahteva tužilaca, 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 119,7181 dinara. Vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela iznosi 298.273,35 dinara odnosno predstavlja dinarsku protivvrednost 2.491,46 evra.

Prema članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona (01.02.2012. godine) sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09). Prema članu 23. stav 3. novela Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), objavljenih u „Službenom glasniku RS“, br. 55/14, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (31.05.2014. godine)

U ovom slučaju, pravnosnažna drugostepena presuda koja se pobija revizijom doneta je 18.12.2017. godine., posle stupanja na snagu navedenih novela Zakona o parničnom postupku.

Kako se radi o postupku u kojem je vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela iznos od 2.491,46 evra, koji očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan 07.08.2017. godine, kada je opredeljen najviši od zahteva tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić