U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Minić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., vlasnika STR VV iz ..., čiji je punomoćnik Vladica Stanić, advokat iz ..., radi isplate zarade i poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1263/2017 od 20.04.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 06.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1263/2017 od 20.04.2018. godine, u stavu prvom izreke.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 36/14 od 01.12.2016. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da isplati tužilji na ime neisplaćenih zarada za period od juna 2011. godine zaključno sa novembrom 2011. godine svakog meseca iznos od po 40.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, a za period od decembra 2011. godine zaključno sa avgustom 2012. godine svakog meseca iznos od po 22.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke poništeno je rešenje tuženog od 15.08.2012. godine, kojim je tužilji otkazan ugovora o radu broj 1/2006 od 01.01.2006. godine godine, kao nezakonito. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da isplati tužilji na ime troškova parničnog postupka iznos od 244.900,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1263/2017 od 20.04.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 36/14 od 01.12.2016. godine u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, i to u delu odluke kojom je žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je od 2001. godine bila u radnom odnosu kod tuženog, vlasnika STR VV iz ... . Tužilja je sa tuženim bila u braku i zajedno su radili u prodavnici, a prema zajedničkom dogovoru, zarada nije isplaćivana tužilji, već je unošena u domaćinstvo i trošena na zajedničke troškove domaćinstva. Kada je došlo do poremećaja bračnih odnosa, tužilja je od tuženog tražila da joj počev od juna 2011. godine isplaćuje zaradu na ruke. Bračna zajednica je prestala 25.09.2011. godine kada je tužilja prestala da radi, napustila zajedničko domaćinstvo i odselila se kod svojih roditelja. Tuženi je tužilji prilikom iseljenja zapretio i zabranio joj da dolazi na posao, zbog čega se ona, strahujući za svoju bezbednost, više nije pojavljivala na poslu. Pre 25.09.2011. godine, tužilja je radila u prodavnici, osim što je u avgustu te godine koristila godišnji odmor. U spornom periodu, tuženi nije odjavio tužilju da bi mogao da podiže i troši njenu zaradu. Osporenim rešenjem tuženog od 15.08.2012. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa pozivom na odredbe člana 179. tačke 2. i 3. Zakona o radu, sa obrazloženjem da ista ne dolazi na posao od 01.07.2012. godine, tako da ne izvršava poslove propisane ugovorom o radu i ne poštuje radnu disciplinu. Tuženi je odjavio tužilju sa socijalnog osiguranja 30.08.2012. godine. Tuženi od juna 2011. godine nija isplaćivao zaradu tužilji, iako je ona to tražila, već je podizao i trošio njenu zaradu, iako nije imao ovlašćenje za to. Bračna zajednica je prestala krajem novembra 2011. godine i tužilja od tada definitivno nije dolazila na posao. Tuženi je nije zvao da dođe na posao, niti joj je to omogućavao, a kada je prestala sa radom, dogovorili su se da joj i dalje uplaćuje doprinose, dok ne nađe drugi posao, zbog čega joj je otkazao ugovor o radu u avgustu 2012. godine, kada je dobio informaciju da je počela da radi u firmi porodičnog prijatelja. Prema isplatnim listama tuženog, zarada tužilje je iznosila 40.000,00 dinara mesečno u delu spornog perioda do decembra 2011. godine, a u preostalom delu do otkaza ugovora o radu je iznosila 22.000,00 dinara mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje i poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, nalazeći da je tuženi, kao vlasnik STR VV, ozbiljnom pretnjom sprečio tužilju da dolazi na posao, te da na strani tužilje nema krivice zbog nedolaska na posao i nema povrede radnih obaveza kao otkazni razlog. Po zaključku nižestepenih sudova, tužilja nije učinila ni povredu radne discipline.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja osnovan.

Odredbama člana 179. tačke 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/2009), koje su bile na snazi u vreme otkaza ugovora o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu ili ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o radu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi izveli pravilan zaključak o osnovanosti zahteva tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, a navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova su neosnovani. Naime, nižestepeni sudovi su, polazeći pre svega od iskaza saslušanih parničnih stranka, utvrdili da ponašanje tužilje, koje je navedeno kao razlog za otkaz ugovora o radu, ne predstavlja svojevoljnu povredu radne obaveze dolaska na posao, već je posledica nedozvoljenog ponašanja tuženog kao poslodavca prema tužilji, koji joj je zabranio da dolazi na posao, te je stoga pravilno pripisana njemu u krivicu. Kako tuženi nije dokazao da je tužilja učinila povrede radne obaveze i radne discipline, koje su joj rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljeni na teret, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito osporeno rešenje tuženog.

Pravilno je usvojen i zahtev tužilje za naknadu štete u visini neisplaćene zarade za sporni period pre otkaza ugovora o radu, s obzirom da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilja počev od juna 2011. godine (nakon poremećaja odnosa sa tuženim kao tadašnjim suprugom) zahtevala da joj tuženi za obavljeni rad isplaćuje zaradu na ruke, što isti nije učinio, već je bez njenog odobrenja podizao i trošio njenu zaradu, čime joj je pričinio štetu. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi, imajući u vidu da je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, obavezali tuženog da tužilji isplati zaradu za period u kome, protivno njenoj volji, nije radila.

Ostalim navodima revizije pobija se ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje pa ih ovaj sud nije ispitivao, imajući u vidu da se utvrđeno činjenično stanje ne može pobijati revizijom u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Takođe, ovim navodima ponavljaju se žalbeni navodi koje je u potpunosti cenio, te pravilno i argumentovano obrazložio drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1. i 165. stav 1. ZPP. Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji i zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća - sudija Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić