U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Kitarović, advokat iz ..., protiv tuženog DOO „BB“ ..., sa sedištem u ... i sa mestom obavljanja delatnosti u ..., koga zastupa punomoćnik Goran Popović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2242/17 od 20.08.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 23.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2242/17 od 20.08.2018. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2657/16 od 28.02.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno je rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa zbog odlaska u penziju broj 1/22 od 29.09.2016. godine, kao nezakonito, i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad u roku od osam dana od dana prijema presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćenih zarada za period od 01.04.2016. godine zaključno sa 30.09.2016. godine isplati tužilji ukupan iznos od 295.932,00 dinara i to za svaki mesec iznos od po 49.322,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose opredeljenom kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužilje obračuna doprinose za penzijsko o invalidsko osiguranje za period od 01.04.2015. godine zaključno sa 31.03.2016. godine na iznose osnovice koju predstavlja mesečni iznos zarade od po 49.332,00 dinara i iste uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje prema stopi važećoj na dan uplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužilje na iznose iz stava drugog izreke obračuna doprinose za penzijsko i invaldsko osiguranje i isto uplati Republičkom fondu za penzijsko i invaldsko osiguranje za period od 01.04.2016. godine zaključno sa 30.09.2016. godine, prema stopi važećoj na dan uplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova prevoza za period od 01.04.2016. godine zaključno sa 30.09.2016. godine isplati ukupan iznos od 19.650,00 dinara i to za svaki mesec iznos od po 3.275,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose opredeljenom kao u ovom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 44.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.02.2017. godine kao dana presuđenja pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2242/17 od 20.08.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2657/16 od 28.02.2017. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog da se obaveže tužilja da mu plati troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog, u kom je tražila naknadu troškova za sastav odgovora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, shodno članu 407. stav 1. ZPP. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP ne može biti revizijski razlog, dok bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP može biti razlog za izjavljivanje revizije, ali smo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, a revizijom se ukazuje na relativno bitne povrede učinjene u postupku pred prvostepenim sudom, što nije dozvoljeno u reviziji. Takođe, shodno odredbi člana 407. stav 2. ZPP, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP, što u konkretnom nije slučaj, zbog čega revizijski sud nije cenio navode kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je dana 01.04.2004. godine zasnovala radni odnos kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 29.04.2004. godine, na radnom mestu referenta za plaćanje. Aneksom ugovora o radu od 21.04.2009. godine tužilja je raspoređena na poslovima šefa finansijske operative pri RJ ..., sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate u visini od 2,80. Rešenjem tuženog od 29.09.2016. godine, koje je tužilji uručeno dana 03.10.2016. godine, tužilji je prestao radni odnos zbog navršenih 61 godinu života i 37 godina i sedam meseci staža osiguranja, kao zakonskih uslova za odlazak u starosnu penziju. Među parničnim strankama je nesporno da tužilja nije podnosila pisani zahtev za prestanak radnog odnosa zbog odlaska u starosnu penziju, a da tuženi nije donosio aneks radi izmene ugovora o radu u delu koji se odnosi na izmenu visine zarade, te da je tužilji isplaćen deo utvrđene otpremnine u iznosu od 30.000,00 dinara dana 16.11.2016. godine. Iz radne knjižice tužilje utvrđeno je da je u istoj kao dan prestanka radnog odnosa naveden datum 01.10.2016. godine. Za period april-decembar 2015. godine i januar-jun 2016. godine tužilji nije isplaćivana zarada i naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada. U obračunskim listama za navedeni period stoji da je tužilji isplaćena neto zarada u iznosu od 49.322,00 dinara bez doprinosa, što je navedeno u svakoj obračunskoj listi u delu obaveštenja o razlozima zbog kojih zarada nije isplaćivana. Iz sadržine potvrde tuženog, koja je bez naznačenog datuma, sledi da tuženi nije uplatio doprinose za obavezno socijalno osiguranje za tužilju u periodu od 01.04.2015. godine do 30.06.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, suprotno navodima revizije tuženog, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužilji nezakonito prestao radni odnos zbog odlaska u starosnu penziju i kada su, shodno tome, poništili sporno rešenje kao nezakonito, uz vraćanje tužilje na rad i obavezivanje tuženog da joj za period u kome je radila naknadi štetu u visini neisplaćenih troškova prevoza i neisplaćene zarade, te da obračuna i uplati u korist tužilje doprinose za penzijsko i inavlidsko osiguranje na dosuđene iznose neisplaćene zarade u spornom periodu.

Naime, jedan od načina prestanka radnog odnosa je i kada zaposleni ostvari uslove za odlazak u starosnu penziju, što je prema odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...113/17), kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja. To su opšti uslovi za prestanak radnog odnosa sticanjem prava na starosnu penziju koji su predviđeni i u članu 19. tačka 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju(„Službeni glasnik RS“ br.34/03,....73/18), uz dodatnu mogućnost sticanja ovog prava i kada osiguraniik navrši 45 godina staža osiguranja (tačka 2.). Međutim, izuzetno od člana 19. tačka 1. ovog zakona, zakonodavac je predvideo da osiguranik žena koja navrši najmanje 15 godina staža osiguranja može steći pravo na starosnu penziju i ako kumulativno ispuni jedan od uslova u pogledu godina života iz člana 19a ovog zakona, gde u tački 2. propisano kao uslov da je u 2016. godini navršila 61 godinu života.

U konkretnom slučaju, tužilji je radni odnos prestao nezakonito jer nije ispunjavala opšte zakonske uslove za odlazak u starosnu penziju po sili zakona. Tačno je da je tužilja ispunila poseban uslov u pogledu godina života u 2016. godini, predviđen kao izuzetak u članu 19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da se taj osnov ne može primeniti u spornom radnopravnom odnosu jer nije bilo ličnog zahteva tužilje upućenog poslodavcu za odlazak u starosnu penziju po ovim posebnim uslovima. Naime, kako je u postupku nesporno utvrđeno da tužilja po navršetku 61 godine života u 2016. godini nije podnosila nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju po članu 19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, niti se obraćala poslodavcu radi prestanka radnog odnosa zbog odlaska u starosnu penziju, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u takvoj situaciji tuženi kao poslodavac nije mogao samoinicijativno doneti rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji zbog odlaska u starosnu penziju. Kako je takvo rešenje doneto, isto je nezakonito, jer je uslovljeno podnošenjem zahteva tužilje kao zaposlene, što je u konkretnom slučaju izostalo. Činjenica da je tužilji po tom rešenju delimično isplaćena otpremina za odlazak u starosnu penziju (ali ne u zakonom propisanoj visini, već u manjem iznosu) nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer je to potraživanje koje tuženi može ostvariti naknadno od tužilje u drugoj parnici, budući da u predmetnoj parnici nije podnosio kompenzacionu protivtužbu niti prigovor kojim bi to svoje potraživanje prema tužilji stavio u prebijanje sa tužiljinim potraživanjem prema njemu na ime neisplaćenih zarada i troškova prevoza. Takođe, nisu osnovani ni navodi revidenta da se tužilja prihvatanjem dela otpremine saglasila sa njegovom odlukom o prestanku radnog odnos zbog odlaska u starosnu penziju, jer nijedan od relevantnih zakonskih propisa koji regulišu uslove za odlazak u starosnu penziju i prestanak radnog odnosa po tom osnovu ne predviđa tako nešto. Takvo postupanje tužilje, kojoj je isplaćen deo otpremine, se i po oceni Vrhovnog kasacinog suda ne može se smatrati konkludentnom radnjom u smislu njenog prećutnog pristanka na prestanak radnog odnosa, niti takvo njeno ponašanje osnažuje (konvalidira) nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa. U situaciji kada su zakonom propisani posebni uslovi za izuzetno ostvarivanje nekog ličnog prava, nikakva naknadna konkludenta radnja titulara tog prava ne može da zameni njegov izričit zahtev za ostvarivanje prava, jer su posebni uslovi propisani upravo u korist lica koje ih ispunjava i koji se ispituju, utvrđuju i cene u posebnom postupku, na izričit lični zahtev.

Navodi revizije kojima se pobija odluka nižestepenih sudova u pogledu obaveze tuženog da, za period u kome je tužilja nesporno radila i dokazala da joj tuženi nije isplaćivao zarade i troškove prevoza dolaska i odlaska sa posla, nadoknadi tužilji štetu koju je na taj način pretrpela u visini izgubljene zarade i naknade za prevoz, a koji se tiču poslovanja tuženog kao razloga za neisplatu, ovaj sud nije posebno cenio jer se tim navodima pobija činjenično stanje, što nije dozvoljeno u revizijskom postupku, a pri tome se ovim navodima ponavljaju žalbeni navodi koje je u potpunosti cenio, te pravilno i argumentovano obrazložio drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1., 154. i 165. stav 1. ZPP. Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji i zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka, dok troškovi tužilje za sastav odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić