Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Govedarica, Dobrile Strajina, Biljane Dragojević i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ AD iz ..., čiji je punomoćnik Rajna Andrić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6837/17 od 05.12.2017. godine, u sednici održanoj 13.12.2018. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6837/17 od 05.12.2017. godine, kao o posebnoj reviziji.

ODBACUJE SE revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6837/17 od 05.12.2017. godine, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg suda u Beogradu P 2808/17 od 29.05.2017. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podneska od 10.05.2017. godine. Stavom drugim izreke je usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su apsolutno ništave odredbe Ugovora o stambenom kreditu br. ... koji je zaključen dana 29.05.2009. godine između tužioca i tužene i to član 3. stav 3. alineja 4. Ugovora da banka zadržava pravo izmene ugovorne kamatne stope u zavisnosti od osnovne kamatne stope i poslovne politike banke; član 3. stav 3. alineja 4. Ugovora kojim je određeno da je korisnik kredita saglasan i da svojim potpisom na ugovoru izričito i bezuslovno prihvata da se visina kamatne stope, kao i način obračunavanja i naplate, automatski usklađuju sa izmenama zakonskih propisa i akata poslovne politike banke, bez obaveze ugovornih strana da zaključuju poseban aneks ugovora, s tim što je banka dužna da pre početka primene promenljive kamatne stope o tome pismeno obavesti korisnika kredita, kao i član 4. stav 2. Ugovora kojim je utvrđeno da se mesečni anuiteti uplaćuju u dinarima, a visina anuiteta se utvrđuje prema prodajnom kursu banke za CHF na dan uplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova uplati 36.520,54 dinara, u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 81.529,82 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 6837/17 od 05.12.2017. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužene odbio i presudu Trećeg suda u Beogradu P 2808/17 od 29.05.2017. godine potvrdio, u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju, u delu kojim je utvrđena ništavost člana 4. stav 2. Ugovora o kreditu zaključenog dana 25.09.2008. godine.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13–US, 55/14), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Tužena je uz reviziju priložila sudske odluke s namerom da potkrepi tvrdnju o postojanju različitih sudskih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova o istom tužbenom zahtevu kao što je konkretan, međutim, sve priložene odluke na koje se revizija poziva kao dokaz postojanja drugačije sudske prakse su odluke prvostepenih sudova i Apelacionog suda u Beogradu Gž 3462/2016 od 31.05.2017. godine, a one ne mogu da budu izraz ustaljene sudske prakse, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu ujednačavanja sudske prakse. Obrazloženja pobijanih presuda za odluku o usvajanju zahteva tužioca u pobijanom delu u skladu su sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava – odredbe člana 395. u vezi čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni navedenih zakonskih odredbi tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. Nalaženje je i Vrhovnog kasacionog suda da je ništava odredba ugovora kojom banka odobrava kredit u visini dinarske protivvrednosti strane valute po kupovnom tržišnom kursu na dan korišćenja kredita, a korisnik kredita se obavezuje da otplatu kredita vrši po srednjem kursu banke na dan plaćanja. Ovom odredbom ugovora nije ustanovljen paritet strane valute sa kreditnom obavezom tužioca. Visina kreditnih sredstava koja je tužena banka plasirala nije srazmerna visini dospelih rata za plaćanje od strane tužioca, kao korisnika kredita. Time je narušeno jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima – načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Zato, ni u slučaju da je dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužene u smislu člana 404. ZPP, ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tuženu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije po opštim pravilima iz člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP i našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, koji pravo na izjavljivanje revizije vezuje za propisani novčani limit, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Parnični postupak pokrenut je 25.06.2015. godine, tužbom radi sticanja bez osnova. Vrednost predmeta spora u tužbi je označena na iznos 81.826,75 dinara.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić