U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilaca „AA“ D.O.O. ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Dragoslav Petrović, advokat iz ..., protiv tuženih VV i GG, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Milutin Radoičić, advokat iz ..., radi utvrđenja, predaje i isplate, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1891/17 od 17.08.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 04.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih VV i GG, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1891/17 od 17.08.2017. godine u delu stava četvrtog izreke kojim je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 165/2016 od 22.03.2017. godine u usvajajućem delu.

ODBIJA SE zahtev tuženih za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 165/2016 od 22.03.2017. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev tužioca „AA“ D.O.O. ... je delimično osnovan, dok je tužba tužioca BB nedozvoljena. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužilaca u delu kojim su tražili da se obavežu tuženi da tužiocu „AA“ D.O.O. ... isplate iznos od 6.559,96 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan isplate na ime umanjenja vrednosti stana, kao i u delu kojim je tužilac BB tražio da se obaveže tuženi VV da mu isplati iznos od 52.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS važećem na dan isplate. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor za zamenu nekretnina i zajedničku gradnju zaključen 24.05.2005. godine između tužioca „AA“ D.O.O. ..., s jedne strane, i tuženih VV i GG, s druge strane, u svoje ime i kao pravnog sledbenika DD na osnovu rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu O.br. ... od 12.09.2012. godine, overen ugovor pred Opštinskim sudom u Novom Sadu dana 24.05.2005. godine pod Ov1. ..., kao i aneks tog ugovora overen pred istim sudom dana 09.10.2006. godine pod Ov1. ... . Stavom četvrtim izreke, naloženo je tuženima da tužiocu „AA“ D.O.O. ... predaju u posed slobodan od lica i stvari trosoban stan ... površine 73,86 m2, dvosoban stan ..., površine 45,05 m2, i trosoban stan ... površine 74,04 m2, svi u stambeno-poslovnoj zgradi u ..., u ul. ... broj ..., izgrađenoj na k.p. ... upisan u list nepokretnosti broj ... KO ... ..., u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Istim stavom je konstatovano da se ove obaveze tuženi mogu osloboditi ukoliko ovom tužiocu isplate iznos od 192.940 evra u dinaraskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan isplate. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu „AA“ D.O.O. ... isplate iznos od 13.107.613,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.02.2017. godine do isplate, za period od 01.08.2006. godine do 01.02.2017. godine, u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se ponište napred navedeni ugovor za zamenu nekretnina i zajedničku gradnju zaključen 24.05.2005. godine, kao i aneks tog ugovora od 09.10.2006. godine. Stavom sedmim izreke, obavezani su tuženi da tužiocima naknade parnične troškove u iznosu od 925.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a tužiocu „AA“ D.O.O. ... pored tog iznosa iznos od još 322.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1891/17 od 17.08.2017. godine, stavom prvim izreke, delimično su usvojene žalba tužioca BB i žalba tuženih. Stavom drugim izreke, presuda Višeg suda u Novom Sadu P 165/2016 od 22.03.2017. godine je ukinuta u delu rešenja kojim je odbačena tužba tužioca BB prema tuženom VV za isplatu iznosa od 49.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS važećem na dan isplate (deo stava drugog izreke), kao i odluka o troškovima parničnog postupka iz stava sedmog izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, preinačena je navedena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu iz stava petog izreke, tako što je odbijen zahtev tužioca „AA“ D.O.O. ... da mu tuženi isplate na deo dosuđenog iznosa na ime obračunate zakonske kamate u visini od 5.648.149,90 dinara zakonsku zateznu kamatu počev od 23.02.2017. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, potvrđena je navedena presuda u preostalom pobijanom delu rešenja o odbačaju tužbe tužioca BB iz stava drugog izreke i u preostalom delu kojim je tužbeni zahtev tužioca „AA“ D.O.O. ... usvojen (stav treći izreke, stav četvrti i deo stava petog izreke).

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to protiv dela odluke iz stava četvrtog izreke kojim je prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu u odnosu na tužioca „AA“ D.O.O. ..., tuženi su blagovremeno preko punomoćnika izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenata na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 387. stav 3. ZPP, nije bilo predmet ocene, budući da se ovi navodi ne odnose na pobijani deo drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 24.05.2005. godine između tužioca „AA“ D.O.O. ... i tuženih VV, DD, ali i sada pok. DD, zaključen je i sudski overen pod Ov1.br. ... ugovor o zameni nepokretnosti i zajedničkoj izgradnji, s tim da su dana 09.10.2006. godine navedena lica zaključila i aneks tog ugovora. Članom 1. navedenog ugovora tuženi i DD su izjavili da su besteretni vlasnici nepokretnosti sagrađenih na kat. parceli br. ... KO ... u ul. ... broj ..., površine 186 m2, upisanih u posedovni list broj ..., te da se uz kuću nalazi dvorište površine 500 m2 i njiva površine 302 m2, i da u zamenu radi zajedničke gradnje daju svoje suvlasničke udele (VV 2/4, a GG i DD po ¼ idealna dela). Članom 3. ugovora tužilac „AA“ D.O.O. ... se obavezao da im u zamenu da tri stana (B8, B7 i B14, svi na drugom spratu zgrade u ul. ... broj ..., kao i da im sagradi i preda u posed još dve-tri strambene jedinice, ukupne površine 136,85 m2, u objektu koji će graditi na parceli ... u ul. ... broj ... (član 4. ugovora). Tužilac je ugovaračima predao tri svoja izgrađena stana 01.08.2006. godine. Pre zaključenja navedenog ugovora, zakonski zastupnik tužioca nije vršio provere u javnom registru nepokretnosti, već je samo izvršio uvid u rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 3072/90 od 20.02.1991. godine i rešenje RGZ SKN Novi Sad broj ... od 08.07.1999. godine. Zahtev ovog tužioca za upis prava svojine na stambenoj zgradi u ul. ... broj ... sagrađenoj na kat. parceli ... KO ... je rešenjem RGZ SKN Novi Sad od 27.10.2006. godine odbijen sa obrazloženjem da se objekti na navedenoj parceli nalaze u državini GG, VV i DD, da su sagrađeni bez odobrenja za gradnju, a objekti koji se nalaze u državini nisu u prometu. Nakon toga je tužilac saznao da su tuženi i DD, u međuvremenu, nakon 1999. godine srušili staru kuću i sazidali novu kuću koju nisu upisali u javne knjige, a što su tužiocu prećutali u momentu zaključenja predmetnog ugovora, kao i činjenicu da nisu vlasnici izgrađenog objekta, već samo držaoci. Tuženi VV je dana 11.10.2006. godine zaključio i sudski overio ugovor o prodaji svog suvlasničkog dela na stanovima koji su bili predmet ugovora o zameni nepokretnosti, a tužena GG i sada pok. DD dana 22.05.2009. godine svoje suvlasničke udele. Oni su takođe tokom 2010. godine otuđili i nepokretnost u ul. ... broj ..., ĐĐ, s tim da je u vreme prvostepenog presuđenja EE bila upisana kao nosilac prava državine na tom objektu i nosilac prava svojine na zemljištu pod objektom. DD je preminula tokom postupka 04.12.2011. godine, a rešenjem ostavinskog suda od 12.09.2012. godine za jedinog naslednika je oglašena tužena GG. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka odgovarajuće struke utvrđeno je da visina naknade za neosnovano korišćenje predmetna tri stana koja su bila u posedu tuženih u periodu od 01.08.2006. godine do 01.02.2017. godine iznosi ukupno 13.107.613,90 dinara, od čega je glavnica 7.459.464,00 dinara, a obračunata kamata do dana veštačenja 5.648.149,90 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev ovog tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o razmeni i zajedničkoj izgradnji, kao i aneksa istog, budući da je obaveza tužiočevih sauogovarača bila nemoguća jer se nije mogao ostvariti cilj i svrha zaključenog ugovora, s obzirom na predmet ugovora – nelegalno izgrađen objekat čiji su tuženi i sada pok. DD bili držaoci, a ne vlasnici, na katastarskoj parceli koja je bila u društvenoj svojini čiji su oni bili nosioci prava korišćenja. Kao posledicu ništavosti ugovora i aneksa, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 104. stav 1. u vezi stava 3. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tužene da tužiocu „AA“ D.O.O. ... vrate predmetna tri stana koja su primili na osnovu takvog ugovora. Takođe, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiocu pripada pravo na naknadu za korišćenje stvari od strane tuženih kao držalaca predmetnih stanova za period od dana kada im je predao u državinu predmetne stanove zaključno sa 01.02.2017. godine u smislu odredbe člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u vezi člana 72. stav 2. istog zakona, a u vezi članova 219. i 214. ZOO. Stoga je pravilno pravnosnažnom presudom usvojen tužbeni zahtev ovog tužioca za isplatu iznosa od 13.107.613,90 dinara na ime ove naknade, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.02.2017. godine do isplate, ali na iznos bez obračunate zakonske zatezne kamate do 01.02.2017. godine, dakle, na iznos od 7.459.464,00 dinara koji predstavlja visinu prosečne zakupnine predmetnih stanova za navedeni period utvrđen iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka odgovarajuće struke.

Odredbom člana 552. ZOO propisano je da se ugovorom o razmeni svaki ugovarač obavezuje prema svom saugovaraču da prenese na njega svojinu neke stvari i da mu je u tu svrhu preda (stav 1.). Stoga je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi, koji u vreme zaključenja predmetnog ugovora o razmeni i zajedničkoj izgradnji, nisu bili nosioci prava svojine na nepokretnosti koju su dali tužiocu u razmenu za predmetna tri stana koja su bila u vlasništvu tužioca, nisu bili u mogućnosti da ispune obavezu koju su tim ugovorom preuzeli, odnosno da je ta ugovorna obaveza bila nemoguća u smislu odredbe člana 47. i 103. ZOO. Ovo stoga što je cilj zaključenja ugovora bio upravo prenos prava svojine sa tuženih na tužioca na predmetnoj nepokretnosti, a koji cilj nije bilo moguće ispuniti jer ni sami tuženi nisu bili vlasnici predmetne nepokretnosti. Iz izloženih razloga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je predmetni ugovor ništav jer tuženi kao prenosioci nisu bili upisani kao vlasnici u javnim knjigama, zbog čega je isti suprotan prinudnim odredbama pravnog poretka i dobrim običajima, kao i osnovnom principu derivativnog sticanja prava svojine (niko ne može na drugog preneti više prava nego što sam ima).

Neosnovani su navodi tuženih u reviziji da su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da je predmet njihove obaveze iz predmetnog ugovora o zameni nepokretnosti bio nemoguć jer oni u tom momentu jesu bili vlasnici predmetne nepokretnosti, a što proizilazi iz rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 3072/90 od 20.02.1991. godine i rešenja SKN Novi Sad od 08.07.1999. godine, kao i činjenica da su oni kasnije prodali predmetnu nepokretnost ĐĐ koji je na predmetnim nepokretnostima uspeo da se uknjiži kao vlasnik. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tuženi jesu bili suvlasnici stare kuće na predmetnoj katastarskoj parceli, ali su istu posle 1999. godine srušili i izgradili novu kuću, koja je bila predmet ugovora o razmeni i zajedničkoj izgradnji, a koja kuća je sagrađena bez odobrenja za gradnju, te su tuženi u momentu zaključenja predmetnog ugovora bili samo držaoci predmetne nepokretnosti. Zbog toga je zahtev ovog tužioca za upis prava svojine na predmetnoj stambenoj zgradi sagrađenoj na katastarskoj parceli ... u KO ..., a na osnovu predmetnog ugovora o razmeni, i odbijen. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je predmet obaveze tuženih kao saugovarača u momentu zaključenja ugovora bio nemoguć jer cilj i svrha ugovora nije mogla da se ostvari. Okolnosti koje su naknadno nastupile su bez uticaja na drugačiju odluku, budući da je članom 107. ZOO propisano da ništav ugovor ne postaje punovažan kada uzrok ništavosti naknadno nestane.

Bez uticaja na drugačiju odluku su i navodi revidenata da je ovakvom odlukom praktično prejudicirano donošenje odluke u drugom parničnom postupku koji se vodi radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenih između trećeg lica u svojstvu kupca i tuženih kao prodavaca. Naime, ovaj navod je bio i žalbeni navod tuženih koji je bio predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda. Drugostepeni sud je po nalaženju ovog suda pravilno obrazložio da odluka u ovom sporu o tužbenom zahtevu za restituciju tri predmetna stana i naknadi za korišćenje istih je iziskivala prethodno odlučivanje o postojanju, odnosno, nepostojanju prava trećeg lica kao smetnje za usvajanje zahteva, ali da odluka suda o tom prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.

Neosnovan je i navod revizije da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev ovog tužioca za restituciju i naknadu zbog korišćenja predmetnih stanova kod utvrđene činjenice da je i on prilikom zaključenja predmetnog ugovora o razmeni i zajedničkoj izgradnji bio nesavestan.

Odredba člana 104. stav 2. ZOO propisuje da ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev savesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno, prebivalište ili boravište. Stavom trećim istog člana je propisano da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne, odnosno, obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Iz napred citirane zakonske odredbe proizilazi da u slučaju nesavesnosti i one ugovorne strane koja traži vraćanje onog što je drugoj strani dala, sud može, ali ne mora, odbiti njen zahtev za vraćanje. Dakle, sud ceni prema okolnostima konkretnog slučaja da li je opravdano usvojiti zahtev nesavesne strane za vraćanje. Po nalaženju ovog suda, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužioca „AA“ D.O.O. ... za vraćanje predmetna tri stana, imajući u vidu da se njegova nesavesnost ogleda u činjenici da on kao investitor nije postupao sa dužnom pažnjom i nije izvršio sve relevantne provere, a pre svega uvid u javne knjige, već je prosto poklonio veru pisanim dokazima koje su mu tuženi priložili. Sa druge strane, nesavesnost tuženih se ogleda u činjenici da ovom tužiocu nisu predočili aktuelne izvode iz javnih knjiga, a naročito što su mu prećutali činjenicu da su u međuvremenu srušili staru kuću na koju se odnose pismeni dokazi koje su tužiocu priložili pre zaključenja predmetnog ugovora, i sazidali novu kuću bez odobrenja za gradnju. Pored navedenog, naročito je sporno ponašanje tuženih nakon zaključenja predmetnog ugovora. Naime, pored toga što su tužioci otuđili sva tri stana koja su dobili u zamenu od tužioca, oni su prodali i stambenu zgradu koju su spornim ugovorom i dali tužiocu u zamenu za ta tri stana.

Stoga je po nalaženju ovog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca za vraćanje predmetnih stanova osnovan bez obzira na njegovu nesavesnost prilikom zaključenja predmetnog ugovora. Ovako utvrđena nesavesnost tužioca nije dovoljnog obima da bi rezultirala odbijanjem njegovog tužbenog zahteva.

Sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali ih nije posebno obrazlagao, budući da su ti navodi bili prethodno istaknuti i u žalbi tuženih i da su bili predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda, koji je za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka iz stava drugog izreke doneta je u smislu odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. ZPP, budući da tuženi nisu postigli uspeh u revizijskom postupku sa izjavljenom revizijom, zbog čega im ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić