U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Lazar J. Vujadinović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2786/16 od 17.11.2017. godine, u sednici veća od 29.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2786/16 od 17.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sjenici P 2265/11 od 07.03.2016. godine u stavu 1. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime duga za prodati poslovni prostor solidarno isplate 65.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate sa zateznom kamatom na iznose i rokovima dospelosti kako je to bliže navedeno u tom stavu izreke presude, sve u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja. U stavu 2. izreke, konstatovano je povlačenje tužbe tužioca prema tuženima GG i DD, radi svojine na ½ nepokretnosti opisanih u tom stavu izreke presude, te da se tuženi obavežu da tužiocu priznaju pomenuto pravo svojine i omoguće upis istog kod službe za katastar nepokretnosti, a da se tuženi mogu osloboditi navedene obaveze ukoliko tužiocu isplate 65.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate sa kamatom. U stavu 3. izreke, obavezani su tuženi BB i VV da tužiocu na ime troškova postupka isplate 645.800,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude, a u stavu 4. izreke, tužilac je obavezan da tuženima GG i DD na ime troškova postupka isplati 95.000,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2786/16 od 17.11.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih, a presuda Osnovnog suda u Sjenici P 2265/11 od 07.03.2016. godine u stavu 1. i 3. izreke, potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Tuženi u reviziji se pozivaju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 11. ZPP (isključenje javnosti na glavnoj raspravi), a ta povreda nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom jer taj sud i nije držao raspravu, a nije učinjena ni u postupku pred prvostepenim sudom jer su pred tim sudom rasprave bile javne. Na takvu povredu postupka tuženi nisu ni ukazivali u žalbi, pa je ne mogu isticati u reviziji po članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Iako su se tuženi u reviziji pozvali na napred pomenutu povredu postupka iz navoda revizije proizilazi da oni ustvari smatraju da je pred prvostepenim sudom učinjena povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP (prvostepeni sud je nezakonito dozvolio da tužilac više puta preinačuje tužbu). Po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP, ni ta povreda nije razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ĐĐ, suprug tužene BB i otac tuženog VV, je 02.02.2004. godine sa DP 'EE'' u stečaju zaključio ugovor o kupoprodaji Ov broj .../... kojim je kupio poslovni prostor sa opremom u površini od 897m², a koja nepokretnost je navedena u listu nepokretnosti broj ... KO ... . Tužilac je sa sada pokojnim ĐĐ 29.04.2004. godine zaključio pismeni ugovor o kupoprodaji po kome mu je ĐĐ prodao ½ nepokretnosti koju je kupio od DP ''EE'' po pomenutom ugovoru za cenu od 100.000 evra, a taj ugovor je faktički izvršen tako što je tužilac ušao u posed i državinu kupljenog poslovnog prostora, a tužilac je ĐĐ isplatio iznos od 100.000 evra na ime kupoprodajne cene. Međutim, 28.12.2004. godine tužilac je sa ĐĐ zaključio ugovor o raskidu ugovora koji je zaključen 29.04.2004. godine, a tim ugovorom se ĐĐ obavezao da tužiocu vrati iznos od 100.000 evra koji je primio na ime kupoprodajne cene najkasnije do 01.02.2005. godine, a ako ne isplati odnosno ne vrati tužiocu pomenuti iznos priznaje mu pravo svojine na nepokretnostima koje su ranije opisane kao kupljene od DP ''EE' u stečaju. Kako ĐĐ kao pravni prethodnik tuženih nije ispunio obavezu iz ugovora o raskidu ugovora o prodaji tužilac je protiv ĐĐ i Preduzeća ''ŽŽ'', čiji je ĐĐ vlasnik podneo tužbu Opštinskom sudu u Sjenici pa je u predmetu P 110/05 od 25.04.2005. godine zaključeno poravnanje po kome su se ĐĐ i Preduzeće ''ŽŽ'' DOO obavezali da tužiocu isplate 75.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate u roku od 90 dana od dana zaključenja poravnanja, a ukoliko to ne učine da su dužni da mu isplate 100.000 evra takođe u dinarskoj protivvrednosti. Kako ĐĐ ni po tom poravnanju nije ispunio obavezu, tužilac je pokrenuo postupak izvršenja ali izvršenje nije sprovedeno. Nakon smrti ĐĐ raspravljana je njegova zaostavština i kao zakonski naslednici, pored ostalog i na nepokretnostima koje su upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., oglašeni su njegova supruga BB i njegov sin VV. Sa BB i VV tužilac je 28.11.2008. godine pred Opštinskim sudom u Sjenici zaključio i overio ugovor po kome je navedena nepokretnost opisana u pomenutom listu nepokretnosti, odnosno ista koju je ĐĐ ranije kupio od DP ''EE'' u stečaju, od strane BB i VV prodata tužiocu za 20.000 evra s tim što se ta kupoprodajna cena ne isplaćuje imajući u vidu da je tužilac već ranije istu isplatio s tim što je cilj zaključenja ovog ugovora bio da se tužilac upiše u javne knjige kao vlasnik nepokretnosti. Pošto tužilac nije upisan kao vlasnik nepokretnosti on je kod Osnovnog suda u Novom Pazaru izdejstvovao privremenu meru koja je određena 01.06.2011. godine, a po kojoj je BB i VV bilo zabranjeno da otuđe predmetne nepokretnosti. Međutim, tužilac je sa tuženim postigao dogovor na taj način da on odustane od navedene privremene mere, odnosno da dozvoli tuženima otuđenje predmetne nepokretnosti s tim da tuženi njemu isplate ½ kupoprodajne cene koja će biti 130.000 evra. U skladu sa tim pismenim sporazumom tuženi su predmetnu nepokretnost za iznos od 130.000 evra po ugovoru koji je overen kod Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici 06.09.2011. godine prodali DD i GG, s tim što su kupci odmah isplatili 80.000 evra a preostali iznos kupoprodajne cene u ratama i to najpre 20.000 evra, potom još 20.000 evra i na kraju zaključno sa 31.12.2011. godine isplatili su i preostali iznos od 10.000 evra. Međutim, tuženi tužiocu u skladu sa pomenutim sporazumom nisu isplatili polovinu kupoprodajne cene odnosno 65.000 evra, a upravo taj iznos tužilac potražuje konačno opredeljenim tužbenim zahtevom u ovoj parnici.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi nalaze da postoji obaveza tuženih da tužiocu isplate traženi iznos jer su takvu obavezu prihvatili po međusobnom dogovoru pri čemu se radi o potraživanju između fizičkih lica zbog čega pitanja vezana za odnos tužioca sa Preduzećem ''ŽŽ'' nije bitan. Zbog toga je tužbeni zahtev i usvojen, s tim što su tuženi pali u docnju i obavezani da plate kamatu prema momentima isplate kupoprodajne cene od strane kupaca.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da postoji obaveza tuženih da tužiocu isplate traženi iznos od 65.000 evra sa kamatom. U postupku je nesumnjivo utvrđeno da je pravni prethodnik tuženih ĐĐ kupovinom od DP ''EE'' u stečaju postao vlasnik poslovnog prostora površine 897m² sa opremom a po listu nepokretnosti broj ... KO ... i da je ½ tih nepokretnosti prodao tužiocu za 100.000 evra, da je taj novac primio, ali da su kasnije ugovarači raskinuli međusobni ugovor uz obavezu ĐĐ da tužiocu vrati 100.000 evra što on nije uradio. Po ugovoru o raskidu tužilac bi ostao vlasnik ½ nepokretnosti ako mu tuženi ne isplati navedeni iznos. Nakon toga tužilac je sa ĐĐ pred Opštinskim sudom u Sjenici zaključio poravnanje 25.04.2005. godine po kome se ĐĐ obavezao da mu isplate 75.000 evra u roku od 90 dana od zaključenja poravnanja a ako to ne uradi u navedenom roku dužan je da mu isplate 100.000 evra s tim što ni tu obavezu nije ispunio niti je tužilac u postupku izvršenja ostvarivao to potraživanje. Nakon toga, stranke zaključuju novi ugovor o kupoprodaji istih nepokretnosti gde je navedena kupoprodajna cena od 20.000 evra, ali taj ugovor nije realizovan već je kasnije po međusobnom sporazumu stranaka ta nepokretnost od strane tuženih prodata trećim licima s tim da tuženici tužiocu od ostvarene kupoprodajne cene od 130.000 evra isplate ½, odnosno 65.000 evra. Revizija insistira na tome da je tužilac bio suvlasnik sa ½ nepokretnosti koje su prodate konačno GG i DD, pa bi tužilac jedino mogao da traži utvrđenje ništavosti tog ugovora za ½, a ne isplatu dela kupoprodajne cene. Po reviziji tužilac je mogao da potražuje samo novac koji je na početku po ugovoru o kupoprodaji isplatio pravnom prethodniku tužilaca. Kod činjenice da su tuženici nesumnjivo pravni sledbenici sada pokojnog ĐĐ, te da oni otuda odgovaraju za njegove dugove do visine nasleđene imovine, a da je vrednost iste bar 130.000 evra koliko iznosi kupoprodajna cena nepokretnosti, očito je da bi čak i po tom osnovu stajala obaveza tuženima da tužiocu isplate iznos od 65.000 evra koji je manji od postignute kupoprodajne cene. Stranke očito u ovom postupku ne razrešavaju u potpunosti svoje imovinske odnose proistekle iz ugovora koje su međusobno zaključivali tužilac i pravni prethodnik tuženih, ali ono što je za ovaj spor bitno i dovoljno to je da postoji osnov za odgovornost tuženih za iznos koji se traži. To je svakako osnov kako to zaključuju i nižestepeni sudovi u međusobnom sporazumu između stranaka o prodaji nepokretnosti trećem licu uz obavezu da se tužiocu isplati navedena suma, a taj sporazum je u skladu i sa međusobnim imovinskim potraživanjima tužioca prema tuženim kao pravnim sledbenicima pokojnog ĐĐ. Time što je povukao tužbu u odnosu na tužene GG i DD za svojinu na ½ spornih nepokretnosti tužilac je očito prihvatio punovažnost ugovora između njih i tuženih tražeći za sebe polovinu kupoprodajne cene. Ugovor između tuženih i GG i DD nije apsolutno ništav, kako to smatra revizija jer tužilac nikada nije bio u javnim knjigama uknjižen kao suvlasnik na ½ nepokretnosti, a kako se pravo svojine na nepokretnosti stiče ne samo pravnim poslom nego i uknjiženjem u javne knjige, to sa to aspekta nema ništavosti predmetnog ugovora.

Činjenica da u tužbenom zahtevu i odlukama nižestepenih sudova stoji da se navedena suma isplaćuje tužiocu na ime duga za prodati poslovni prostor a da su sudovi osnovanost zahteva zasnovali na naknadnom sporazumu između stranaka oko prodaje tog poslovnog prostora trećim licima, ne utiče na pravilnost odluka jer je i ceo spor i obligacioni odnos u ovom slučaju nastao upravo iz nerealizovane kupoprodaje između tužioca i sada pokojnog ĐĐ a iz tog pravnog posla je ostao pomenuti dug od 100.000 evra.

S obzirom da se ni ostalim navodima u reviziji ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, to je revizija odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić