Istom presudom, na osnovu člana 264. stav 1. u vezi člana 261. stav 2. tačka 1) i 9) ZKP obavezana je okrivljena da naknadi troškove krivičnog postupka koji se odnose na troškove veštaka u ukupnom iznosu od 38.520,00 dinara i paušalni iznos od 10.000,00 dinara, koje je dužna da plati u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 574/19 od 12.07.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljene AA, advokat Slobodan Zlokolica podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev usvoji.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Slobodana Zlokolice je neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene AA navodi da je okrivljena prvostepenom presudom, koja je potvrđena drugostepenom presudom, oglašena krivom i osuđena za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, koje krivično delo je prestalo da postoji u momentu donošenja pobijane pravnosnažne presude, jer je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje su objavljene u „Službenom glasniku RS“ broj 94/2016 i koje su stupile na snagu dana 01.03.2018. godine izvršena dekriminalizacija tog krivičnog dela i isto više nije zakonom propisano kao krivično delo. U zahtevu se dalje navodi da krivično delo za koje je okrivljena oglašena krivom, nema pravnog kontinuiteta sa krivičnim delom iz člana 227. sada važećeg KZ, jer su bitna zakonska obeležja bića ova dva krivična dela različita, odnosno u krivičnom delu iz člana 227. KZ radnja pribavljanja protivpravne imovinske koristi nije ni predviđena, tako da je sud trebalo da primeni povoljniji zakon po okrivljenu, jer delo za koje je okrivljena optužena nije krivično delo.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ (i njegovi kvalifikatorni oblici) nije dekriminalizovano donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine, sa stupanjem na snagu 01.03.2018. godine izmena u odnosu na ovo krivično delo), kako to neosnovano u podnetom zahtevu ističe branilac okrivljene.

Naime, u konkretnom slučaju radnje okrivljene opisane u izreci pravnosnažne prvostepene presude za koje je oglašena krivom i osuđena, a koje se u bitnom sastoje u tome što je okrivljena u vremenskom periodu od 01. – 06.11. 2010. godine u ..., kao odgovorno lice – direktor DOO „DD“ ..., grubo povredila ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom, lažnim prikazivanjem činjenica oštećenima, da je sposobna da plati isporučenu robu, te da će isporučenu robu uredno platiti u određenom roku, prećutavši pri tom činjenicu da je tekući račun DOO „DD“ ... blokiran, dovela u zabludu oštećene da preduzmu radnje na štetu svoje imovine, na način bliže opisan u izreci prvostepene presude, a sve u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za pravno lice u kojem je zaposlena, su kažnjive i po Krivičnom zakoniku koji je važio u vreme donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda i odgovaraju obeležjima krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine), čime je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovom konkretnom slučaju zadržan pravni kontinuitet inkriminacije.

U vezi sa tim, a kako je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda predviđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci do 5 godina, dok je za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, bila predviđena kazna zatvora u trajanju od 3 meseca do 5 godina, to je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, očigledno da je za okrivljenu blaži Krivični zakonik, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, u smislu propisanog minimuma, pa je samim tim blaža i pravna kvalifikacija radnji okrivljene kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ i krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, a kako su te radnje pravilno kvalifikovane u pobijanim presudama.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljene u delu u kojem ukazuje da delo za koje je okrivljena optužena i pravnosnažno oglašena krivom nije krivično delo jer ne sadrži sve bitne elemente bića krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ obzirom da nije naveden konkretan materijalno-pravni propis koji je okrivljena prekršila i u čemu se kršenje sastoji, a što je, pored navođenja činjenica i okolnosti koje predstavljaju obeležja krivičnog dela, po stavu branioca u konkretnom slučaju neophodno jer se radi o krivičnom delu sa blanketnom dispozicijom.

Krivično delo iz člana 238. stav 1. tačka 4) ZKP, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, čini odgovorno lice u preduzeću ili drugom subjektu privrednog poslovanja koje ima svojstvo pravnog lica ili preduzetnik, koje u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za pravno lice u kojem je zaposleno, za drugo pravno lice ili drugi subjekt privrednog poslovanja koji ima svojstvo pravnog lica ili za preduzetnika na drugi način grubo povredi ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljene su neosnovani jer su u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pravnosnažne presude, za koje je okrivljena oglašena krivom i osuđena, jasno određene i detaljno navedene radnje okrivljene AA kao odgovornog lica – direktora DOO „DD“ ..., a koje radnje se sastoje u tome što je okrivljena u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za pravno lice u kom je zaposlena grubo povredila ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom, na način bliže opisan u izreci prvostepene presude, pri čemu, kada je potpuno opisano grubo kršenje ovlašćenja od strane okrivljenog lica, a što je ovde slučaj, za postojanje konkretnog oblika krivičnog dela nije neophodno navesti i blanketni propis iz kojeg proizilaze ovlašćenja okrivljenog, koja je on grubo povredio.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, opisano postupanje okrivljene je suprotno propisanim opštim načelima pravnog prometa i poslovanja privrednog subjekta i predstavlja grubu povredu ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom preduzeća, te stoga opisane radnje okrivljene sadrže sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) u vezi člana 61. KZ za koje je pobijanom prvostepenom presudom oglašena krivom i koja je potvrđena drugostepenom presudom.

Branilac okrivljene u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti navodi da je sud odbio izvođenje ključnog dokaza u korist okrivljene – da se od preduzeća ĐĐ pribave podaci u vezi sa poslovanjem preduzeća u kome je okrivljena bila odgovorno lice, a koji dokaz se tiče visine i osnova blokade preduzeća u kome je okrivljena bila odgovorno lice, kao i da sud mora da dozvoli izvođenje dokaza koji idu u prilog okrivljenoj, a ne da ga odbije i posle „na teretu nedokazanosti utvrđuje krivicu“ okrivljene.

Iz iznetih navoda proizilazi da se nižestepene presude pobijaju i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, ali Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije razmatrao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,                                                                                                 Zoran Tatalović,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić