Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod Akcionarskog društva „VV“ do 01.09.2015. godine kada je, usled statusnih promena poslodavca, preuzet od strane tuženog kao poslodavca sledbenika. Ugovorom o radu od 04.02.2003. godine i njegovim aneksom predviđeno je pravo tužioca i na naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Aneksom kolektivnog ugovora za „VV“ („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06) izmenjen je član 57. kolektivnog ugovora i određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a izvršena je izmena i člana 61. kolektivnog ugovora tako što je ugovoreno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedene na jedan radni čas. Kolektivnim ugovorom za „VV“ AD („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/15) predviđeno je da je u vrednost radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada 1/12 regresa sveden na jedan radni čas (član 57. stav 2). U obračunskim listama zarade za tužioca nema dokaza da je poslodavac u spornom periodu vršio obračun i isplatu ovih troškova, niti je doneo odluku o njihovoj visini. Visina ovih troškova utvrđena je na osnovu parametara iz ranije važećeg kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“, jer aneks kolektivnog ugovora iz 2006. godine i kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine ne sadrže konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, važećim opštim aktima poslodavca nije izvršena konkretizacija prava tužioca na ovu vrstu naknada, jer njihova visina nije utvrđena u nominalnom iznosu, a tuženi nije dokazao da je zaposlenima obezbedio ishranu na drugi način.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu predviđeno je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Opštim aktima tužiočevog poslodavca - aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i kolektivnim ugovorom iz 2015. godine ugovoreno je da je naknada troškova za ishranu i regres uključena u vrednost jednog radnog časa, odnosno osnovnu zaradu zapolenog. U takvoj situaciji, po shvatanju drugostepenog suda, tužilac ne može osnovano potraživati isplatu ovih naknada jer su mu iste plaćene kroz osnovnu zaradu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo u ovom sporu.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 32/13) bilo je propisano da zaposleni, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 52. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14), izmenjen je navedeni član tako što je predviđeno da pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu pripada zaposlenom ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način, kao i da visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana (troškovi za ishranu u toku rada) mora biti izražena u novcu.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, konkretizacija ovih prava tužioca nije izvršena. Naime, iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu niti je iskazana u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja njihove visine u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i nije pravilno.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužiocu su, na osnovu člana 153. stav 1. i člana 165. stav 2. ZPP, dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 12.000,00 dinara - za sastav revizije po Advokatskoj tarifi i prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić