Na osnovu člana 87. KZ prema okrivljenom Željku Kojadinoviću je izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta krivičnog dela, pa se od okrivljenog oduzima mobilni telefon marke „...“ sa pripadajućom SIM karticom pretplatničkog broja ..., sa kojim će se nakon pravnosnažnosti presude postupiti u skladu sa zakonom.

Na osnovu člana 367. stav 7. KZ i člana 91. i 92. KZ od optuženog se oduzima imovinska korist pribavljena vršenjem krivičnog dela u ukupnom iznosu od 451.189,00 dinara, te se okrivljeni obavezuje da u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude uplati navedeni iznos na račun budžeta Republike Srbije.

Na osnovu člana 264. stav 1. u vezi člana 261 ZKP obavezan je okrivljeni da na ime troškova krivičnog postupka uplati iznos od 67.512,00 dinara, koji se odnosi na troškove dovođenja okrivljenog, putne troškove svedoka i troškove veštačenja, kao i sudski paušal u iznosu od 3.000,00 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da oštećenima EE i AA naknadi troškove zastupanja putem punomoćnika u iznosu koji će biti opredeljen posebnim rešenjem nakon pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom sadu Kž1 284/19 od 17.04.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, okrivljenog Željka Kojadinovića i branioca okrivljenog, a prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljenog Željka Kojadinovića, advokat Olivera Budakov podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 2) i 3) i člana 441. stav 3. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev usvoji i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno razmatranje i odlučivanje uz naredbu da se ponovni postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe odnosno u odnosu na krivično delo iz tačke 9 izreke presude odbiti optužbu zbog nastupanja apsolutne zastarelosti, uz prethodno preinačenje na pravilnu kvalifikaciju iz člana 255e KZ RS.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njegovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Željka Kojadinovića je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u pogledu radnji izvršenja okrivljenog opisanih pod tačkom 9. izreke prvostepene presude pogrešna pravna kvalifikacija krivičnog dela jer opisane radnje predstavljaju krivično delo korupcije u zdravstvu iz člana 255e KZ RS, za koje je prema navodima zahteva nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u julu 2015. godine. Osim toga, branilac okrivljenog u zahtevu navodi da okrivljeni ne može biti izvršilac krivičnih dela za koja je oglašen krivim s obzirom da nema svojstvo službenog lica. Na opisani način branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a s tim u vezi i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, kako je branilac okrivljenog Željka Kojadinovića, iznete navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu korupcije u zdravstvu iz člana 255e KZ RS, niti je za krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 2. KZ opisano pod tačkom 9. izreke za koje je okrivljeni oglašen krivim, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, a da okrivljeni ima svojstvo službenog lica (strana 3. stav 4, 5 i 6. drugostepene presude), koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ukazuje da su pobijane presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima – iskazima svedoka oštećenih i medicinskom veštačenju obavljenom od strane SMO Niš. Navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka u smislu člana 485. stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Međutim, branilac okrivljenog u zahtevu u obrazloženju navedene povrede ne navodi zbog čega iskaze svedoka oštećenih i medicinsko veštačenje smatra nezakonitim dokazima, već navodi da su presude zasnovane na iskazima svedoka instruisanim od strane policije i da veštačenje obavljeno od strane SMO Niš nije obavljeno od strane ovlašćenog lica, polemišući u pogledu organa veštačenja i zadataka veštačenja koji su određeni naredbom. Iznetim navodima zahteva, branilac okrivljenog u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, što po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, zbog čega se Vrhovni kasacioni sud u ocenu navedene povrede zakona nije upuštao.

Takođe, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, koja povreda u smislu člana 485. stav 4. ZKP, takođe predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, međutim branilac okrivljenog u zahtevu, u obrazloženju navedene povrede, osporava visinu protivpravne imovinske koristi i polemiše sa činjenicom da li je imovinsko pravni zahtev trebalo dosuditi, osporavajući i utvrđenje suda u pogledu lica koje je oštećeno krivičnim delom. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iznetim navodima zahteva, branilac okrivljenog takođe u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, što shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, zbog čega se Vrhovni kasacioni sud u ocenu navedene povrede zakona nije upuštao.

Branilac okrivljenog Željka Kojadinovića kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, navodi i povredu člana 68. ZKP. Međutim, navedena povreda u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, zbog čega se Vrhovni kasacioni sud u ocenu navedene povrede zakona nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                      Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić