Na osnovu odredbe članova 261. i 264. ZKP, okrivljeni AA obavezan je da na ime paušala Osnovnom sudu u Čačku uplati iznos od 8.000,00 dinara, te da na ime ostalih troškova krivičnog postupka nastalih pred istim sudom uplati iznos od 28.481,01 dinara, te zajedno sa okrivljenima BB i VV kao solidarni dužnik na ime troškova krivičnog postupka da plati iznos od 25.934,18 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja. Okrivljeni je istovremeno obavezan da na ime troškova koji su nastali pred OJT Čačak isplati kao solidarni dužnik zajedno sa okrivljenima BB i VV iznos od 14.285,44 dinara, kao i da zajedno sa okrivljenima GG i VV kao solidarni dužnik plati iznos od 8.932,49 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Oštećeni DD je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 187/19 od 18.04.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog VV – advokata Dubravke Bojić, a po službenoj dužnosti u odnosu na okrivljenog AA i okrivljenog BB, presuda Osnovnog suda u Čačku K 445/16 od 14.11.2018. godine preinačena je u pogledu oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, tako što je određeno da se od okrivljenih AA, BB i VV u smislu člana 91. KZ oduzima imovinska korist pribavljena krivičnim delom u iznosu od 34.000,00 dinara u korist budžeta Republike Srbije, koji iznos su okrivljeni dužni solidarno da plate u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, dok su ista žalba u preostalom delu, kao i žalbe Osnovnog javnog tužioca u Čačku, branioca okrivljenog AA – advokata Katarine Jovanović i branilaca okrivljenih BB i GG odbijene kao neosnovane, a presuda Osnovnog suda u Čačku u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Katarina Jovanović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 3) ZKP, povrede odredaba člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP i povrede člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, uz istovremeni zahtev da branilac bude obavešten o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP, te da se odredi odlaganje ili prekid izvršenja pravnosnažne presude u smislu člana 488. stav 3. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pravnosnažna presuda zasnovana na nedozvoljenom dokazu – na potvrdi o privremeno oduzetim predmetima od 07.06.2016. godine, koju je okrivljeni AA potpisao u svojstvu građanina, iako je imao svojstvo osumnjičenog i samim tim je prema navodima zahteva morao imati branioca prilikom potpisivanja ove potvrde, pa kako branilac nije bio prisutan prilikom sačinjavanja ove potvrde, niti je okrivljeni poučen o pravu na branioca, to prema stavu odbrane navedena potvrda ne može biti dokaz na kome će se zasnivati sudska odluka.

Nadalje, u zahtevu se ističe da je okrivljeni u Policijskoj upravi u Čačku dana 07.06.2016. godine saslušan u odsustvu branioca, iako je imao svojstvo osumnjičenog,a koji način je učinjena ista bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Ovo stoga što iz spisa predmeta – iz zapisnika o saslušanju osumnjičenog AA od 07.06.2016. godine proizilazi da je zapisnik sačinjen u prisustvu branioca – advokata Biljane Vukosavljević, koja mu je postavljena za branioca po službenoj dužnosti, a na samom zapisniku je konstatovano da osumnjičeni pristaje da u predistražnom postupku da svoj iskaz u prisustvu navedenog branioca, te da mu je omogućen poverljiv razgovor sa navedenim braniocem, koji je trajao 10 minuta. Iz istog zapisnika utvrđuje se i da okrivljeni i njegov branilac nisu imali primedbi na sadržinu zapisnika, i da su ga potpisali bez primedbi, te je očigledno da je navedeni zapisnik sačinjen u svemu u skladu sa odredbama člana 232. stav 1. i člana 289. stav 4. ZKP, te da se može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

Po oceni ovoga suda i potvrda o privremeno oduzetim predmetima od okrivljenog AA, sačinjena dana 07.06.2016. godine, pribavljena je u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Članom 147. stav 1. ZKP propisano je da predmete koji se po Krivičnom zakoniku moraju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, organ postupka će privremeno oduzeti i obezbediti njihovo čuvanje.

Odredbama člana 286. stav 1. ZKP propisano je da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka. Stavom 2. istog člana propisano je da policija može u cilju ispunjenja dužnosti iz stava 1. tog člana da, pored ostalog, traži potrebna obaveštenja od građana, da izvrši potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, da preduzme potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta, kao i preduzme druge potrebne mere i radnje, te da će se o činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja potrebnih radnji, a koje mogu biti od interesa za krivični postupak, sastaviti zapisnik ili službena beleška.

Prema tome, ovlašćena službena lica MUP-a RS, saglasno odredbama članova 147. i 286. stav 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku, imala su ovlašćenje da oduzmu predmet od bilo kog lica, i u situaciji pre nego što stekne svojstvo osumnjičenog, pa kako nijednom odredbom ZKP-a nije propisano da potvrde o privremeno oduzetim predmetima moraju biti potpisane u prisustvu branioca, to je predmetna potvrda o oduzetim predmetima od okrivljenog AA u konkretnom slučaju pravilno cenjena kao dokaz prilikom donošenja prvostepene presude i suprotno navodima iznetim u zahtevu branioca okrivljenog, ne predstavlja nezakonit dokaz.

Saglasno izloženom, pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Neosnovano se istim zahtevom ukazuje i na učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

U vezi sa povredom krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da prvostepeni sud u izreci presude nije naveo bitan element krivičnog dela teška krađa iz člana 204. KZ – nameru okrivljenog da prisvajanjem tuđe pokretne stvari sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, a zbog čega prema stavu branioca u radnjama okrivljenog nema ni predmetnog krivičnog dela. S tim u vezi, u zahtevu se ističe i da je radnja izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim u izreci opisana „veoma uopšteno, bez navođenja svesti o zajedničkom delovanju okrivljenog i ostalih okrivljenih“, da nije navedeno da su okrivljeni kao saizvršioci postupali po prethodnom dogovoru, niti su navedene radnje koje je svaki od okrivljenih ponaosob izvršio, a na koji način je prema stavu branioca učinjena navedena povreda zakona.

U vezi sa povredom krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) KZ branilac ističe da umišljaj okrivljenog nije bio upravljen na pribavljanje protivpravne imovinske koristi oduzimanjem tuđih pokretnih stvari taksativno navedenih u izreci, te da stoga u konkretnom slučaju nisu ostvareni elementi bića krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ, već bi se eventualno moglo govoriti o nekom drugom krivičnom delu „primera radi o krivičnom delu oduzimanja tuđe stvari iz člana 211. KZ“.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Ovo stoga što je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da su okrivljeni AA, BB i VV u toku noći 2/3.06.2016. godine, sposobni da shvate značaj svojih dela i da upravljaju svojim postupcima, po prethodno postignutom dogovoru, zajednički izvršili krivično delo tako što su obijanjem zatvorenog prostora oduzeli drugom tuđe pokretne stvari u nameri da njihovim prisvajanjem sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, tako što su došli do kuće oštećene ĐĐ u selu ..., preskočili ogradu, ušli u dvorište, obili vrata od elektro ormana i isključili struju u kući, a zatim ispod kuhinjskog prozora postavili bure koje su našli u dvorištu na koje se popeo okrivljeni AA, koji je podesnim predmetom razbio prozorsko staklo, pa je kroz tako napravljen otvor okrivljeni BB provukao ruku i sa unutrašnje strane otvorio prozorsko krilo, nakon čega su njih dvojica ušli u unutrašnjost kuće i izvršili premetačinu, dok je okrivljeni VV ostao ispred kuće kako bi čuvao stražu, te iz kuće izneli stvari navedene u izreci u ukupnoj vrednosti od 46.500,00 dinara, pri čemu su bili svesni svoga dela i hteli njegovo izvršenje, te svesni da je njihovo delo zabranjeno.

Takođe, u stavu II izreke, navedeno je da su okrivljeni GG, VV i AA, u periodu od 29.02.2016. godine do 01.03.2016. godine, po prethodnom međusobnom dogovoru, sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, u cilju (dakle u nameri), pribavljanja protivpravne imovinske koristi oduzeli drugome tuđu pokretnu stvar, tako što su došli do kuće oštećenog DD u selu ..., gde je okrivljeni VV kamenom razbio staklo na ulaznim vratima, te su tako otvorili vrata i ušli u prizemni deo kuće, gde su izvršili premetačinu i nakon toga oduzeli stvari opisane u izreci, ukupne vrednosti 81.450,00 dinara, pri čemu su bili svesni svoga dela i hteli njegovo izvršenje, te svesni da je njihovo delo zabranjeno.

Dakle, i u stavu I i u stavu II izreke prvostepene presude jasno je navedeno da su okrivljeni postupali u nameri da prisvajanjem tuđih pokretnih stvari sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, pri čemu su jasno opisane radnje svakog od okrivljenih, kao i da su u oba slučaja okrivljeni postupali po prethodnom dogovoru. Stoga su ocenjeni neosnovanim navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da izreka prvostepene presude ne sadrži bitne elemente produženog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ u saizvršilaštvu, u vezi člana 33. i 61. KZ, da u izreci nisu jasno opredeljene radnje koje je svaki od okrivljenih ponaosob izvršio niti da su postupali po prethodnom dogovoru, kao i da se u radnjama okrivljenog ne stiču svi bitni elementi predmetnog krivičnog dela, već bi se u konkretnom slučaju eventualno moglo govoriti o nekom drugom krivičnom delu.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

Isti zahtev je u ostalom delu odbačen kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u postupku pred prvostepenim i pred drugostepenim sudom.

Obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U preostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ističe povredu zakona iz člana 74. ZKP, zbog koje povrede je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca. Međutim, u vezi sa ovom povredom zakona, branilac u suštini ukazuje na povredu odredaba člana 511. stav 1. ZKP u vezi sa članom 447. stav 2. ZKP, a koje povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razlog zbog kojeg je okrivljenima preko branilaca dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, pa je zahtev u ovom delu ocenjen nedozvoljenim.

Nadalje, zahtevom se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, međutim u vezi sa ovom povredom zakona branilac ističe da je sud okrivljenom mogao ublažiti kaznu do tri meseca zatvora u smislu člana 57. stav 1. tačka 5) KZ, odnosno da je mogao odrediti da će se ona izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, shodno članu 45. stav 5. KZ, kao i da je odluka o krivičnoj sankciji previsoko odmerena jer je prvostepeni sud propustio da utvrdi olakšavajuće okolnosti u konkretnom slučaju. S tim u vezi, u zahtevu se navodi i da je sud mogao okrivljenom ublažiti kaznu shodno članu 57. stav 6. KZ, te da je u konkretnom slučaju okrivljenom mogla biti izrečena i uslovna osuda, shodno članu 66. KZ.

Kako se izloženim navodima zahteva samo formalno ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, a u suštini se polemiše sa činjenicama i okolnostima koje bi u konkretnom slučaju eventualno mogle biti od uticaja na odluku o vrsti i visini krivične sankcije, a iz kog razloga podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca nije dozvoljeno u smislu odredbe 485. stav 4. ZKP to je zahtev u ovom delu ocenjen nedozvoljenim.

Istim zahtevom ukazuje se i na povredu odredaba člana 441. stav 4. ZKP, zbog koje povrede je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenima preko branilaca, međutim ni u vezi sa ovom povredom zakona branilac ne navodi u čemu se ona sastoji, već navodima zahteva u suštini osporava pravilnost i zakonitost odluke suda da okrivljeni AA solidarno sa drugim okrivljenima nadoknadi troškove veštačenja od strane veštaka medicinske struke, izvodeći sopstveni zaključak da je ova odluka nepravilna i nezakonita jer su okrivljeni obavezani da plate troškove koje je sud prouzrokovao određivanjem navedenog veštačenja.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da i u prvostepenoj i u drugostepenoj presudi postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika, a iz kog razloga u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog navodi se i da je okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. i člana 61. stav 1. KZ, i pored toga što, prema stavu branioca, radnje okrivljenog opisane u stavu I i stavu II izreke presude nemaju vremenski kontinuitet, odnosno nema vremenske povezanosti između njih, a na koji način je prema stavu branioca učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno je okrivljenima preko branilaca, međutim kada se ima u vidu da je pravnosnažnom presudom okrivljeni oglašen krivim zbog jednog produženog krivičnog dela teške krađe u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. i člana 61. stav 1. KZ, a ne zbog izvršenja dva krivična dela, što je povoljnije za okrivljenog, to bi u ovom smislu ispitivanje pravnosnažne presude bilo na štetu okrivljenog. Obzirom da branilac nije ovlašćen da preduzima radnje (pa i da podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti), na štetu okrivljenog (član 71. stav 5. ZKP) već to samo može Republički javni tužilac (član 483. stav 2. ZKP), to je Vrhovni kasacioni sud zahtev zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odbijajućem delu, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić