U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Stojanović, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća VV, čiji je punomoćnik Aleksandra Blagojević, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3927/2017 od 02.02.2018. godine, u sednici veća održanoj 13.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3927/2017 od 02.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 325/17 od 30.06.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa br. .. i .. od 26.11.2013. godine zaključen između tužilaca i tuženog. Stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužioce vrati na rad na odgovarajuće poslove prema stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i da im prizna sva prava po osnovu rada i radnog odnosa počev od 26.11.2013. godine, a odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva da se vrate na rad na poslove ... – ..., stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 122.625,00 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 3927/2017 od 02.02.2018. godine, nakon održane rasprave, usvojio žalbu tuženog i ukinuo prvostepenu presudu, te usvojio tužbeni zahtev tužilaca da se ponište sporazumi o prestanku radnog odnosa br. .. i .. od 26.11.2013. godine zaključeni između tužilaca i tuženog i obavezao tuženog da tužioce vrati na rad na odgovarajuće poslove prema stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i da im prizna sva prava po osnovu rada i radnog odnosa počev od 26.11.2013. godine. Tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 149.625,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda koje mogu biti predmet ocene revizijskog suda.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, raspoređeni na radno mesto ... – ... sve do 26.11.2013. godine kada im je radni odnos prestao na osnovu zaključenih sporazuma o prestanku radnog odnosa. Utvrđeno je i da su tužioci u isto vreme potpisali i obaveštenja uz ove sporazume o prestanku radnog odnosa u kojima je navedeno da im radni odnos prestaje u smislu člana 177. stav 1. Zakona o radu, te da nemaju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti kao ni pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje, niti im je isplaćena otpremnina. Tuženi je proširio svoju delatnost na vršenje distribucije ... ''GG'', pa kako se radi o stranoj kompaniji i akciznoj robi, angažovao je profesionalnu službu obezbeđenja ''DD', što je i saopšteno tužiocima. Tužiocima je ponuđeno da po osnovu preuzimanja pređu kod novog poslodavca ''DD'', ali su oni to nakon par dana od zaključenja sporazuma odbili da rade, jer im nije obezbeđeno da imaju isti radnopravni status kao kod tuženog – na neodređeno vreme, već je to bio rad na određeno vreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev i poništio pobijene sporazume o prestanku radnog odnosa.

Odredbom člana 177. stav 1. Zakona o radu je propisano da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a stavom 2. navedenog člana da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Sporazumni prestanak radnog odnosa u smislu citiranog člana podrazumeva postojanje saglasnosti volja zaposlenog i poslodavca, na osnovu koje zaposlenom prestaje radni odnos. To je dvostrani pravni akt sačinjen u pismenoj formi, potpisan od strane oba ugovarača – poslodavca i zaposlenog.

U konkretnom slučaju, iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužiocima pogrešno prikazana činjenica o njihovom radnopravnom statusu nakon zaključenja sporazuma u kojima prilikom potpisivanja 16.11.2013. godine nisu bili navedeni ni podaci o tužiocima, kao ni datum prestanka radnog odnosa. Tuženi je to naknadno učinio sa upisanim datumom prestanka radnog odnosa 26.11.2013. godine. Sledom rečenog, pravilan je zaključak nižestepenog suda da tužioci pre potpisivanja sporazuma nisu jasno i nedvosmisleno iskazali volju da im na ovakav način prestane radni odnos. Kako između tužilaca i tužene nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom raskidu radnog odnosa, to su osporeni sporazumi o prestanku radnog odnosa ništavi jer ne proizvode pravno dejstvo, pa je tuženi u obavezi da tužioce vrati na rad.

Prema odredbi člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, čije se odredbe moraju imati u vidu s obzirom da se radi o dvostrano pravnom poslu ili ugovoru, propisano je da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a stranka koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Stavom 2. istog člana je propisano da stranka koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju tog ugovora nije postupano s pažnjom koja se u prometu zahteva. Prema članu 65. stav 1. istog zakona, ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može tražiti poništaj ugovora i onda kada zabluda nije bitna.

U sprovedenom postupku je utvrđeno da su tužioci bili u zabludi prilikom potpisivanja sporazuma o radnopravnom statusu kod novog poslodavca, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da nije ni došlo do zaključenja ugovora, odnosno sporazuma o prestanku radnog odnosa na zakonit način jer su tužioci dokazali postojanje mana volje (zablude) u smislu člana 61. stav 1. ZOO. To dalje podrazumeva da bi sporazum o prestanku radnog odnosa trebalo da bude izraz slobodne i jasne volje ugovarača, pri čemu zaposleni mora da bude svestan njegovog značaja i posledica, što je u ovom slučaju izostalo, a navodi revizije kojima se osporava ovakvo zaključivanje nižestepenog suda nisu osnovani.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP je odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić