Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 840/19 od 09.10.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu i branilaca okrivljenog Vanje Stojanova, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog, advokat Vićentije Darijević i advokat Marina Milenković, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi sa stavom 2, člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači drugostepenu presudu tako što će usvojiti žalbu branioca izjavljenu protiv prvostepene presude i okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu (član 488. stav 1. ZKP) i na sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branioci okrivljenog u zahtevu ističu da radnja koja se okrivljenom stavlja na teret (opisana pod tačkom 2. optužnice) ne predstavlja nijednu od alternativno određenih radnji krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 1. KZ, jer je okrivljeni zajedno sa licima navedenim u činjeničnom opisu dela doneo odluku da se kupi predmetna opojna droga, nakon čega su svi zajedno sakupili novac za njenu kupovinu, tako da okrivljeni nikog nije naveo na uživanje opojne droge niti je ikome istu dao na uživanje. Stoga je, prema navodima zahteva, nepravilan zaključak nižestepenih sudova da pravljenje „džointa“ predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 247. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva, branilaca okrivljenog Vanje Stojanova, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, odredbom člana 247. stav 1. KZ, propisano je više alternativnih oblika radnje izvršenja krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga koja se može sastojati u: navođenju drugog na uživanje opojnih droga; davanju drugom opojne droge radi uživanja; stavljanju na raspolaganje prostorije radi uživanja opojne droge ili u tome što se na drugi način omogućuje drugom da uživa opojnu drogu.

Prema činjeničnom opisu radnje izvršenja navedenom pod tačkom 2. izreke prvostepene presude okrivljeni Vanja Stojanov je od sasušenih delova biljke kanabis ručno napravio jednu cigaretu – tzv. „džoint“ nakon čega su isti konzumirala lica navedena u izreci presude (između ostalih i maloletni AA), sa kojima je okrivljeni tom prilikom bio u društvu. Na navedeni način – pravljenjem džointa i davanjem istog drugima radi uživanja, okrivljeni je na drugi način omogućio drugom da uživa opojnu drogu što je učinio prema više lica kao i prema maloletnom licu, što predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim pobijanom pravnosnažnom presudom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog da se u radnjama okrivljenog opisanim pod tačkom 2. izreke prvostepene presude ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 2. u vezi stava 1. KZ i da je na štetu okrivljenog Vanje Stojanova, pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branioci okrivljenog u zahtevu ističu i to da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se presuda zasniva na nezakonito pribavljenim dokazima na kojima se ne može zasnivati sa obrazloženjem da su maloletni svedoci BB, VV, AA i GG u toku istražnog postupka ispitani bez učešća stručnih lica i njihovog prethodnog mišljenja da li su ovi svedoci sposobni da shvate značaj procesnih upozorenja, a da je svedok GG na glavnom pretresu ponovo ispitan u svojstvu svedoka u vreme kada je još bio maloletan i to bez prisustva stručnog lica i zakonskog zastupnika pri čemu se u zapisniku o glavnom pretresu od 29.01.2019. godine navodi da se ovaj svedok ispituje u prisustvu zakonskog zastupnika bez navođenja o kom zakonskom zastupniku se radi.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz zapisnika o ispitivanju svedoka maloletnih BB, VV, AA i GG, proizlazi da su navedena lica ispitana u toku istrage od strane nadležnog javnog tužioca u prisustvu zakonskih zastupnika – roditelja, dok je na zapisniku o glavnom pretresu održanom dana 29.01.2019. godine konstatovano da je svedok maloletni GG ispitan u prisustvu zakonskog zastupnika, a okolnost što u istom nije označeno koji zakonski zastupnik je u pitanju, po oceni ovoga suda, ne ukazuje da je navedeni dokaz pribavljen na nezakonit način.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva branilaca okrivljenog, da ispitivanje maloletnika BB, VV, AA i GG nije moralo biti obavljeno u prisustvu stručnih lica imajući u vidu da postoji samo mogućnost da se ovo ispitivanje obavi u prisustvu stručnih lica, u situaciji kada sud oceni da maloletnik s obzirom na uzrast nije sposoban da učestvuje u krivičnom postupku i shvati značaj procesnih upozorenja i da bi odsustvo stručnih lica bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, što u konkretnom slučaju nije bilo u pitanju, imajući u vidu uzrast maloletnika.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iskazi svedoka BB, VV, AA i GG, dati u istrazi i iskaz svedoka GG iznet na glavnom pretresu, ni sami po sebi niti po načinu pribavljanja nisu u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku niti sa drugim zakonom, zbog čega isti ne predstavljaju nezakonite dokaze koji u smislu člana 84. ZKP ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog ocenio kao neosnovan i u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branioci okrivljenog u zahtevu ukazuju i to da je u toku postupka nesporno utvrđeno da je okrivljeni u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela imao 19, a u vreme donošenja prvostepene presude 20 godina, dakle da se radi o mlađem punoletnom licu, da je prilikom izvršenja krivičnog dela opisanog pod tačkom 1. optužnice bio „smanjeno sposoban“, a prilikom izvršenja krivičnog dela opisanog pod tačkom 2. optužnice „bitno smanjeno sposoban da shvati značaj svoga dela“, zbog čega je prvostepeni sud bio dužan da utvrdi zrelost okrivljenog i stepen njegovog duševnog razvoja, što bi moglo imati za posledicu primenu odredbi člana 61. i člana 64. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (ZM) što nije učinio, već je Viši javni tužilac u Zrenjaninu zbog postojanja sumnje u uračunljivost okrivljenog doneo naredbu da se obavi samo psihijatrijsko veštačenje okrivljenog, tako da su u konkretnom slučaju primenjene odredbe Krivičnog zakonika, kao osnovnog zakona, a ne Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica. U vezi sa tim branilac u zahtevu ističe da je neosnovano stanovište drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbi člana 46. ZM, jer iz nalaza i mišljenja veštaka psihijatra proizlazi da su „socijalne i intelektualne komponente ličnosti adekvatni njegovom obrazovnom i kalendarskom uzrastu“, iako je, prema stavu branioca, navedeno veštačenje obavljeno na osnovu naredbe Višeg javnog tužioca kojom je naloženo da se izvrši psihijatrijsko veštačenje okrivljenog, a ne procena njegove zrelosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branioci okrivljenog iznetim navodima zahteva polemišu sa zaključcima suda, vezano za psihičku sposobnost okrivljenog da učestvuje u postupku koji zaključci se zasnivaju na psihijatrijskom veštačenju koje je obavljeno u pogrešnom pravcu, na koji način pravnosnažnu presudu osporavaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branilaca okrivljenog Vanje Stojanova u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                                    Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić