Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog i obavljaju poslove medicinskih tehničara u Odseku hitne medicinske pomoći sa radnim vremenom u trajanju od 35 časova sedmično, odnosno 151 čas mesečno. U periodu od septembra 2008. godine do oktobra 2010. godine tužioci su radili prekovremeno i na taj način ostvarili višak sati iznad utvrđenog mesečnog fonda. Postojanje određenog broja sati prekovremenog rada tužilaca evidentirano je u tzv. izvornim dnevnim evidencijama, odnosno evidencijama o vremenu provedenom na radu (koje je vodila glavna sestra), U toku postupka utvrđeno je da ne postoje navedene evidencije i da su iste uništene tokom poplave. U spornom periodu tužiocima nije omogućeno korišćenje slobodnih dana, niti im je plaćena naknada na ime ostvarenih časova prekovremenog rada.

Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeno je da je u spornom periodu na listi službe bilo evidentirano ukupno 324 izvršioca koji su ostvarili 56.376 sati, odnosno 2.168,30 časova prosečno mesečno, a da je u poređenom periodu na listi službe bilo evidentirano ukupno 54 izvršioca koji su ostvarili 9.396 sati, odnosno 2.349 časova prosečno, na osnovu čega je zaključeno da je mesečno u službi prosečno više utrošeno 180,7 časova u poređenom u odnosu na sporni period. Iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da su tužioci u spornom periodu ostvarivali prosečno mesečno po 17,21 sat prekovremenog rada, što za za period od 26 meseci iznosi po 447,46 sati po tužiocu. Veštak je naknadu za prekovremene sate obračunao po uslovima po kojima je izvršen obračun zarade za januar 2016. godine, pa je za prosečno ostvarenih 447,46 časova prekovremenog rada u utuženom periodu utvrdio visinu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada za svakog tužioca pojedinačno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužbeni zahtevi tužilaca osnovani, nalazeći da su tužioci u spornom periodu ostvarili časove prekovremenog rada kod tuženog, da im tuženi taj rad nije platio, niti je tužiocima zbog nedovoljnog broja zaposlenih omogućio da koriste slobodne dane, pa je ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da je svaki tužilac u svakom od 26 meseci spornog perioda ostvarivao po prosečnih 17,21 sati prekovremenog rada, na osnovu kog nalaza i mišljenja je utvrđena visina naknada za prekovremeni rad za sporni period uključujući i minuli rad, zbog čega je tužbeni zahtev tužilaca usvojio i odlučio kao u stavu prvom izreke. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti, zaključivši da tužioci nemaju pravo na isplatu razlike uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, budući da u skladu sa odredbom člana 108. stav. 1. tačka 3. Zakona o radu zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu samo za stvarno ostvareni, ali ne i za pretpostavljeni prekovremeni rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Naime, odredbom člana 53. stav 1. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 58/09) propisano je da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), a stavom 2. istog člana da prekovremeni rad ne može da traje duže od 8 časova nedeljno, niti duže od 4 časa dnevno po zaposlenom. Odredbom člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, propisano je da zaposleni imaju pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je stav drugostepenog suda to tužioci ne mogu osnovano potraživati traženu naknadu po osnovu prekovremnog rada, budući da u smislu odredbe člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu samo za stvarno ostvareni, ali ne i za pretpostavljeni prekovremeni rad, zbog čega su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. U konkretnom slučaju, tužioci su u spornom periodu od septembra 2008. godine zaključno sa oktobrom 2010. godine ostvarili prekovremeni rad kod tuženog, taj rad im tuženi nije platio, niti im je, zbog nedovoljnog broja zaposlenih, omogućio da na ime ostvarenih sati prekovremenog rada koriste slobodne dane. Evidencije u kojima je evidentirano postojanje određenog broja sati prekovremenog rada tužilaca uništene su u poplavi, bez krivice poslodavca. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak drugostepenog suda da broj ostvarenih sati prekovremenog rada svakog tužioca ponaosob za svaki mesec utuženog perioda, ne može biti utvrđen na osnovu obračuna, koji od strane veštaka ekonomske struke u konkretnom slučaju nije izvršen na bazi stvarnih i objektivnih, već na bazi pretpostavljenih kriterijuma i uprosečen za sve tužioce podjednako (po 17,21 sati prekovremenog rada za svakog tužioca), odnosno uvećana zarada za prekovremeni rad obračunata je za sve tužioce za isti broj sati, pa čak i za one mesece u kojima su zbog korišćenja godišnjeg odmora, bolovanja ili iz drugog razloga tužioci odsustvovali sa rada.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostpeni sud zaključio da teret dokazivanja leži na tužiocima. Naime, stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, pa rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je ležao teret dokazivanja. U konkretnom slučaju tužioci na kojima je shodno odredbi člana 231. ZPP teret dokazivanja, ponuđenim dokazima - iskazima svedoka nisu dokazali koliko su za svaki pojedinačni mesec utuženog perioda ostvarili sati prekovremenog rada, budući da su se saslušani svedoci različito izjašnjavali na ovu okolnost. Naime, osim tvrdnje da je tuženi priznao da su tužioci u utuženom periodu ostvarivali prekovremeni rad, tužioci nisu dokazali stvaran obim ostvarenog prekovremenog rada i to za svakog tužioca i za svaki mesec utuženog perioda pojedinačno, a samim tim nisu dokazali ni visinu uvećane zarade koja bi im po tom osnovu za utuženi period pripadala. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije kojima se ukazuje na neujednačenu sudsku praksu, pa nalazi da su isti neosnovani. Naime prema revizijskim navodima, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Prijepolju P1 32/14 od 19.11.2015. godine, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocima na ime ostvarenih časova rada preko punog radnog vremena isplati za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu pojedinačne mesečne iznose, kao i da je tužbeni zahtev usvojen budući da je tuženi u toku postupka dostavio potvrdu zavedenu kod tuženog u kojoj je dat preračun ostvarenih časova rada za svakog tužioca i za svaku godinu posebno, te da je u navedenoj potvrdi navedeno da je dat preračun ostvarenih časova rada kao prekovremenog rada na Odeljenju za prijem i zbrinjavanje urgentnih stanja, a u skladu sa kojom potvrdom su tužioci i opredelili svoje tužbene zahteve, odnosno tužioci su u sporu koji se vodio pred Osnovnim sudom u Prijepolju P1 32/14 dokazali koliko sati prekovremenog rada su ostvarili pojedinačno u spornom periodu. Imajući ovo u vidu, odnosno da presuda u navedenom predmetu i u ovoj pravnoj stvari nisu zasnovane na istom ili bitno istom utvrđenom činjeničnom stanju, to se ne može govoriti ni o neujednačenoj sudskoj praksi, zasnovanoj na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić