Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Tatjane Matković Stefanović, kao članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ... br. .., koga zastupa punomoćnik Goran Cvetković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., ulica ... br. .., koga zastupa punomoćnik Mirjana Ćorović-Tomić, advokat iz ..., radi isplate, vrednost predmeta spora 53.390.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1758/17 od 04.10.2018. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 28.11.2019. godine, sledeće

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž br. 1758/17 od 04.10.2018. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 722/16 od 18.01.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 28.02.2017. godine, pa se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 722/16 od 18.01.2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 53.390.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.12.2015. godine do isplate. U stavu 2. izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 289.050,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 1758/17 od 04.10.2018. godine potvrđena je prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 722/16 od 18.01.2017. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda 28.02.2017. godine.

Protiv navedene presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1758/17 od 04.10.2018. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno podneo reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio u celini navode iz revizije tužioca i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između parničnih stranaka je zaključen ugovor o prenosu udela dana 02.11.2015. godine koji je overen kod javnog beležnika 16.12.2015. godine. Ugovorom je predviđeno da danom zaključenja ugovora, tužilac kao prenosilac udela, prenosi na sticaoca udeo u društvu VV iz ... 100 % udela, a za naknadu od 53.390.000,00 dinara, koju je sticalac udela- ovde tuženi, dužan da plati u roku od sedam dana od dana overe ugovora. Tužilac je kao jedini član društva, doneo odluku dana 17.12.2015. godine kojom je razrešen kao direktor društva VV iz ..., a za direktora društva je imenovan GG iz ..., koji je istovremeno i zakonski zastupnik tuženog. Tužilac je nakon toga 17.12.2015. godine dostavio tuženom instrukciju za uplatu naknade za prenos udela u skladu sa odredbom člana 3. ugovora, da bi nakon toga dana 21.12.2015. godine primio dopis od tuženog koji je sačinjen 17.12.2015. godine kojim tuženi izjavljuje da raskida ugovor. Tužilac se protivio raskidu ugovora i pozvao tuženog da u ugovorenom roku ispuni svoju obavezu u pogledu isplate naknade, upućujući i opomenu pred utuženje, pa s obzirom da tuženi nije izvršio ugovorenu obavezu, podneo je tužbu i tražio da se obaveže tuženi da mu na ime udela koji mu je preneo u društvu isplati iznos od 53.390.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan. Prema stavu nižestepenih sudova ugovor se može raskinuti uvek čak i u nevreme, jer obligacioni odnos egzistira samo do onog momenta do kada postoji saglasnost volja ugovornih strana u vezi sa tim obligacionim odnosom. Suprotno postupanje bi bilo protivno odredbi člana 10. Zakona o obligacionim odnosima i načelu autonomije volje kojom je propisano da strane u obligacionim odnosima imaju slobodu u granicama prinudnih pripisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji, kao i da su shodno članu 11. istog zakona ravnopravni. Kako je predmet tužbenog zahteva isplata naknade vrednosti udela koja je dospevala za naplatu nakon što je raskinut ugovor o prenosu udela, a do datuma raskida ugovor nije izvršen, jer nije izvršen upis promene osnivača u registru Agencije za privredne registre, to znači da ugovorni odnos među parničnim strankama ne postoji od dana izjave o raskudu ugovora, jer nema više saglasnosti volja kao bitnog elementa ugovora u smislu člana 26. Zakona o obligacionim odnosima. Sa navedenih razloga tužbeni zahtev je odbijen u celini kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak nižstepenih sudova, za sada, ne može prihvatiti kao pravilan.

Svrha i cilj ugovora je izvršenje ugovorene obaveze. Ugovor koji je zaključen, ugovorne strane mogu raskinuti sporazumno. Jednostrani raskid ugovora se može izvršiti ali samo pod uslovima i na način koji je zakonom predviđen ili ako je to predviđeno samim ugovorom. Ugovorne strane u konkretnom slučaju nisu ugovorile uslove i način jednostranog raskida ugovora.

Zakon o obligacionim odnosima, reguliše raskid ugovora: zbog neispunjenja u odredbama člana 124. do 132 zakona; zbog izmene ugovora usled promenjenih okolnosti u odredbama člana 133. do 136 zakona ; zbog nemogućnosti ispunjenja - odredbe člana 137. i 138 zakona.

Prema odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima u dvostranim ugovorima kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije šta dugo određeno, zahtevati ispunjenja obaveza ili pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

Tužilac kao ugovorna strana shodno navedenoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima, smatra da u konkretnom slučaju bi samo on imao pravo da raskine ugovor zbog neispunjenja, jer je u celini izvršio svoju obavezu. Tuženi koji nije izvršio svoju ugovorenu obavezu ne može jednostrano raskidati ugovor, već je dužan da isti izvrši i zato tužilac od njega traži isplatu udela.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ugovor o prenosu udela koji su stranke zaključile je statusni ugovor koji je predviđen Zakonom o privrednim društvima. Ovim ugovorom se vrši promena osnivača privrednog društva. Promena osnivača se vrši upisom u registru Agencije za privredne registre. Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, reguliše postupak registracije. Odredbom člana 5. ovog zakona je propisano da postupak registracije se pokreće podnošenjem prijave agenciji, a može da se pokrene i po službenoj dužnosti. U odredbi člana 5a su navedena lica koja su ovlašćena za podnošenje prijave. Prema toj odredbi, prijavu za registraciju prenosa udela i promene osnivača, može podneti sticalac, a može i prenosilac udela. To je propisano stavom 2. tačka 1. odredbe člana 5a navedenog zakona.

Tužilac kao prenosilac udela po navedenom ugovoru ima pravo da traži od tuženog da ispuni svoju ugovorenu obavezu i isplati vrednost udela, ukoliko je u celini izvršio svoju ugovorenu obavezu. Iz spisa predmeta prizlazi da je tužilac u cilju izvšenja ugovorene obaveze kao jedini član društva u kome ima udeo, doneo odluku dana 17.12.2015. godine kojom je razrešen kao direktor društva VV iz ..., a za direktora društva je imenovan GG iz ..., koji je istovremeno i zakonski zastupnik tuženog. U postuku nije utvrđivana činjenica da li je tužilac na osnovu ovlašćenja iz člana 5a Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, podneo prijavu agenciji za promenu registracije udela, ili nije. Ako tužilac nije iskoristio zakonsku mogućnost podnošenja prijave nadležnoj Agenciji za privredne registre u tom slučaju je potrebno ispitati da li se tužilac prećutno saglasio sa raskidom ugovora u kom slučaju bi se smatralo da je došlo do sporazumnog raskida ugovora.

Kako ova činjenica nije utvrđena u postupku pred nižestepenim sudovima, zbog pogrešne primene materijalnog prava i to odredbi člana 10, 11. i 132. Zakona o obligacionim odnosima, pobijane presude se moraju ukinuti. U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama sadržanim u ovom rešenju, utvrditi sve relevantne činjenice i doneti novu odluku kojom će odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca.

Na osnovu svega izloženog Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić