Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 849/19 od 11.09.2019. godine, delimično je usvojena žalba branilaca okrivljene AA, adv. Anđelke Đuričić Rakić i Jelene Kovanović i preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu Kn 30/18 od 02.07.2019. godine u pogledu pravne kvalifikacije dela i odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Beogradu, krivičnopravne radnje okrivljene AA za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom pravno kvalifikovao kao krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, za koje je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci u koju kaznu se okrivljenoj uračunava i vreme zadržavanja od 16.01.2018. do 18.01.2018. godine, dok u preostalom delu žalba branilaca okrivljene, odbijena je kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljene AA, adv. Jelena Kovanović, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, adv. Jelene Kovanović, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP je neosnovan, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema propisani sadržaj.

Branilac okrivljene AA, adv. Jelena Kovanović, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je drugostepeni sud radnje okrivljene kvalifikovao kao teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, za koje krivično delo je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora i ceneći iste okolnosti, a postupajući samo po žalbi branioca okrivljene, našao da u konkretnom slučaju ne postoje osobito olakšavajuće okolnosti za ublažavanje kazne ispod zakonskog minimuma, čime je povredio odredbu člana 453. ZKP, iz čega proizlazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti drugostepena presuda pobija zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Odredbom člana 453. ZKP, propisano je da se presuda ne sme izmeniti na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije, ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud odlučujući o žalbi branilaca okrivljene AA, nije prekršio zabranu preinačenja na gore (reformation in peius), propisanu odredbom člana 453. ZKP, obzirom da prvostepena presuda nije izmenjena na štetu okrivljene, ni u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela (oglašena je krivom za lakše krivično delo), niti u pogledu krivične sankcije (osuđena na kaznu zatvora u kraćem vremenskom trajanju).

Dakle, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, a shodno citiranoj zakonskoj odredbi iz člana 453. ZKP (zabrana „preinačenja na gore“), sud je dužan da pazi da presudu u materijalnopravnom pogledu ne izmeni na štetu okrivljenog, kako u pogledu pravne kvalifikacije dela, tako i u delu o izrečenoj krivičnoj sankciji, a navedena odredba se ne odnosi na odredbe o ublažavanju kazne, već to predstavlja činjenično pitanje suda, kako će ceniti postojeće olakšavajuće i otežavajuće okolnosti prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji okrivljenom, pa se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem drugostepene pravnosnažne presude učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP.

Nadalje, u obrazloženju zahteva se navodi da je donošenjem pravnosnažnih presuda pogrešno primenjen krivični zakon, kada je sud našao da se u radnjama okrivljene stiču zakonska obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ali u podnetom zahtevu nije konkretizovana povreda iste, već se osporava činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza (da se okrivljena kritičnom prilikom nalazila u stanju jake razdraženosti), a iz kojih razloga shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nije dozovljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog i njegovog branioca.

Branilac okrivljene AA, adv. Jelena Kovanović u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, u obrazloženju istog navodi da dokazi na koje se prvostepeni sud poziva, a koje je u svemu prihvatio drugostepeni sud nisu pravilno ocenjeni, da prvostepeni sud činjenice od kojih u konkretnom slučaju je zavisilo postojanje obeležja krivičnog dela i pravna kvalifikacija dela, rešava ne u korist, već na teret okrivljene, nižestepeni sudovi nisu prihvatili odbranu okrivljene, a da je njen iskaz potvrđen materijalnim dokazima – lekarskim uverenjem, kao i nalazom i mišljenjem veštaka, događaj se odigrao upravo na način kako je okrivljena opisala, da se u pogledu uračunljivosti okrivljene morao prihvatiti nalaz i stručno mišljenje stručnog savetnika dr Snežane Marijanović, iz kojih razloga sud nije mogao prihvatiti nalaz i mišljenje dr Snežane Stanojević, te da su pri tome sudovi nepotpuno utvrdili činjenično stanje.

Iznetim navodima, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljene osporava činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnim presudama i ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje u postupku ima a u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim presudama, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnet je i zbog povrede prava na pravično suđenje, odnosno odredbe člana 32. Ustava Republike Srbije. Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3), prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, kojim je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima.

Kako podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao, da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisani sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP, u ovom delu zahtev odbacio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, adv. Jelene Kovanović, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljene u odnosu na navedene povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tač.2. i 3. ZKP, u vezi člana 484. i 485. stav 4. ZKP.

 

Zapisnčar – savetnik                                                                                                                                    Za predsednika veća – sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                                                                    Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić