U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Mihajlović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO ..., čiji je punomoćnik Miljan Perović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3974/17 od 02.03.2018. godine, u sednici održanoj 04.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3974/17 od 02.03.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 208/17 od 21.09.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj ../11 od 01.04.2011. godine sa Aneksom broj 1 od 01.01.2015. godine i Aneksom broj 2 od 01.03.2015. godine, doneto od strane tuženog 13.10.2015. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 141.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3974/17 od 02.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Paraćinu P1 208/17 od 21.09.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na konkretne bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu i Aneksa ugovora o radu i obavljao poslove tehničara na održavanju mašine. Tužiocu je 13.10.2015. godine otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i radne discipline, zato što je 22.09.2015. godine i 23.09.2015. godine napravio manjak u kasi u ukupnom iznosu od 3.780,00 dinara, kao i zato što je 24.09.2015. godine, suprotno nalogu poslodavca, predao VV ključ od aparata i ruleta koji je ona neovlašćeno koristila, a takođe je odbio da se na usmeni zahtev poslodavca od 25.09.2015. godine izjasni o stanju u kasi i nastalom manjku. Tuženi je 29.09.2015. godine, pisanim putem upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a tužilac se istog dana pisanim putem izjasnio na navode iz upozorenja. Tuženi je aktom naslovljenim kao „obaveze i ponašanje radnika na radnom mestu“ u stavu 4. propisao da u prvoj smeni pre početka rada lokala, na kraju druge smene pre zatvaranja lokala i na kraju prve, a početku rada druge smene, mora se obavezno izvršiti popis aparata i provera kase u odnosu sa tim popisom, a tužilac, kao i svi zaposleni kod tuženog su bili upoznati sa sadržinom obaveza i ponašanja radnika na radnom mestu. Tužilac je manjak u kasi od ukupno 3.780,00 dinara naknadio tuženom 02.10.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, ceneći da je tužiocu zakonito prestao radni odnos i da zato tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad.

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), u članu 179. stav 2. propisuje da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1) i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac je izvršio povredu radne obaveze na taj način što je 22.09.2015. godine i 23.09.2015. godine napravio manjak u kasi od ukupno 3.780,00 dinara i o nastalom manjku nije neposredno obavestio poslodavca, što je bio u obavezi. Osim toga, tužilac nije postupao po usmenom nalogu poslodavca, kojim je zabranjeno da se ključevi od aparata i ruleta daju zaposlenoj VV, već je protivno ovom nalogu tužilac 24.09.2015. godine predao VV ključ od aparata i ruleta koji je ona neovlašćeno koristila. U tom slučaju tužilac je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, jer je bio upoznat sa procedurom i svojim obavezama u pogledu ponašanja kada utvrdi manjak u kasi, a takođe je znao i mogao znati da je na osnovu usmenog naloga poslodavca zaposlenoj VV, bila zabranjena predaja ključeva od aparata i ruleta. Kako je tužilac postupio protivno pravilima ponašanja koja je propisao poslodavac kao i protivno usmenom nalogu poslodavca, na taj način je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu i tužiocu je zakonito prestao radni odnos. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da tužilac bude vraćen na rad kod tuženog u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U reviziji se ističe da je netačna tvrdnja drugostepenog suda da je u postupku utvrđena činjenica da je tužilac 22.09.2015. godine i 23.09.2015. godine napravio manjak u kasi od ukupno 3.780,00 dinara. Ovi revizijski navodi su neosnovani jer tužilac tokom postupka nije ni osporavao da je napravio manjak i naknadno je ovaj iznos vratio tuženom, čime je samo otklonio posledice učinjene povrede radne obaveze. U reviziji se ističe da je sud, odlučujući o zakonitosti otkaza ugovora o radu, bio u obavezi da primeni odredbu člana 179a Zakona o radu i da je tuženi mogao tužiocu da umesto otkaza ugovora o radu, izrekne jednu od mera, propisanih Zakonom, koje nemaju za posledicu prestanak radnog odnosa. Međutim, ovi revizijski navodi su neosnovani, jer je diskreciono pravo poslodavca da se, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, opredeli za upotrebljene otkazne razloge, što znači da poslodavac može, ali ne mora da preduzme neku od mera zbog povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline umesto otkaza ugovora o radu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali ih nije posebno obrazlagao imajući u vidu da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić