.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2618/2019
13.05.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Radnić Maja, advokat iz ..., protiv tuženog JP BB, radi utvrđenja o diskriminaciji, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 978/19 od 12.04.2019. godine, u sednici veća održanoj 13.05.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 978/19 od 12.04.2019. godine, kao neosnovana.
ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, kao neosnovan.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P1 20/18 od 21.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor litispendencije istaknut od strane tuženog. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi izvršio diskriminaciju prema tužiocu, tako što je VV izvršio isplatu jubilarne nagrade za 40 godina rada kod tuženog, a isto pravo uskratio tužiocu, iako su i tužilac i VV bili u istom statusu, odnosno nisu imali status zaposlenog u trenutku stupanja na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za BB („Službeni glasnik RS“, broj 15/2015), koji je stupio na snagu 07.02.2015. godine, a koji je uveo pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina rada. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 1.250,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 978/19 od 12.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca u pogledu odluke sadržane u stavu prvom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 87/18).
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao revizija nije osnovana.
U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao 21.12.2013. godine, zbog odlaska u starosnu penziju, sa ostvarenim penzijskim stažom 41 godina i 25 dana.
U godini u kojoj je stupio na snagu Poseban kolektivni ugovor za BB („Službeni glasnik RS“, broj 15/2015, na snagu stupio 07.02.2015. godine), kojim je uvedeno pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina rada, tužilac nije bio zaposlen kod tuženog, za razliku od VV koji je svojstvo zaposlenog imao do smrti nastupele na radnom mestu 28.01.2015. godine. Nije sporno da je poslodavac izvršio isplatu jubilarne nagrade iza pokojnog VV koji bi 40 godina rada kod poslodavca navršio 12.11.2015. godine. Imenovani je do smrti nastupeloj u 2015. godini imao status zaposlenog. Isplata je izvršena 26.02.2015. godine, primenom navedenog Posebnog kolektivnog ugovora. Prethodnim kolektivnim ugovorom kod tuženog nije bilo predviđeno pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina rada. Za isplatu jubilarne nagrade tužilac vodi zasebnu parnicu protiv tuženog.
Kod iznetog činjeničnog stanja, odlukama nižestepenih sudova je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac diskriminisan opisanim postupanjem tuženog, s obzirom da ono ne predstavlja nejednako postupanje u okviru iste kategorije lica i da nedozvoljenog razlikovanja u konkrenom slučaju nije bilo. Tužilac nije bio zaposlen kod tuženog u godini u kojoj je stupio na snagu Poseban kolektivni ugovor na koji se poziva, niti mu je u toj godini prestao radni odnos. Istim nije predviđeno da pravo na isplatu jubilarne nagrade imaju bivši zaposleni- penzioneri. Status penzionera tužilac je stekao u 2013. godini. Taj status pokojni VV nije stekao. Do smrti je imao svojstvo zaposlenog kod tuženog. Ocenjeno je da slučaj pokojnog VV podleže primeni Posebnog kolektivnog ugovora iz 2015. godine, kojim je u članu 49. stav 1. propisano da zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu za ukupno vreme provedeno na radu kod poslodavca, pored ostalog, za 40 godina u visini 4 zarade, a stavom 6. propisano da uslov koji se odnosi na dužinu ukupnog rada iz stava prvog ovog člana ispunjava i zaposleni koji bi u godini u kojoj odlazi u penziju ili umre ispunio navedeni uslov bez obzira da li i taj uslov ispunjava u trenutku kada mu prestaje radni odnos. U kumulaciji uslova, isplatom jubilarne nagrade za rad preminulog VV, osnovom člana 49. važećeg PKU, nije učinjen akt diskriminacije u odnosu na tužioca, u smislu Zakona o zabrani diskriminacije. Zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju diskriminacije je činjenično i pravno utemeljen. Odluke su donete primenom odgovarajućih normi materijalnog prava.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom odlukom je pravilno primenjeno materijalno pravo kod ocene o neosnovanosti postavljenog zahteva za zaštitu od diskriminacije.
Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom RS (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009). U smislu člana 2 tačka 1) navedenog zakona, diskriminacija i diskriminatarsko postupanje predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkim ubeđenjima, polu, ...).
Za postojanje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno je da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, a ukoliko se ne nalazi u takvoj situciji, diskriminacije nema, a samim tim ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.
U konkretnom slučaju, tužilac se nalazio u bitno drugačijoj situaciji u odnosu na VV i ne može se smatrati diskriminisanim licem na način kako to pogrešno tumači.
Revizijom se u suštini osporava zakonitost isplate jubilarne nagrade iza pokojnog VV, što ne predstavlja pitanje po kojem bi se tužilac svrstao u poredak imalaca prava na jubilarnu nagradu. Na tužioca kao penzionera od 2012. godine, svakako se ne može primeniti PKU iz 2015. godine. Pozicija tužioca nije uporediva sa navedenim licem i odnosom tuženog kao poslodavca prema činjenici smrti tog lica u godini u kojoj bi navršio 40 godina rada kod tuženog. Aktom isplate primanja iz radnog odnosa u 2015. godini, u bitno drugačijoj statusnoj i pravnoj situaciji od tužiočeve, diskriminacija prema tužiocu nije izvršena. Stoga, revizija nije osnovana.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP. Prema ishodu postupka, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP.
Predsednik veća - sudija
Božidar Vujičić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
