Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu izdate licence od 21.10.2005. godine obavljao poslove stečajnog upravnika i poverenika stečajnog upravnika. Licenca mu je prvi put obnovljena 22.10.2008. godine, a tužilac je dana 22.09.2011. godine ponovo podneo zahtev za obnavljanje licence Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Rešenjem ove agencije od 06.12.2011. godine, odbijen je zahtev tužioca za obnavljanje licence iz razloga što je protiv njega vođen krivični postupak pred Višim sudom u Čačku po optužnici okružnog javnog tužilaštva Kt 110/05, kojom je tužiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela pronevera u podstrekavanju iz člana 364. stav 2. u vezi stava 1. i člana 34. KZ. Protiv ovog rešenja, tužilac je izjavio žalbu i vodio upravni spor, a presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu od 28.03.2013. godine, njegova tužba je odbijena. Danom donošenja rešenja o odbijanju zahteva za obnavljanje licence, tužilac je razrešen dužnosti stečajnog upravnika u svim postupcima stečaja u kojima je bio angažovan i otkazano mu je punomoćje u postupcima stečaja u kojima je bio angažovan kao poverenik Agencije za licenciranje stečajnih upravnika. Do momenta razrešenja i opoziva punomoćja, tužiocu su isplaćeni stvarni troškovi koje mu je sud odobrio, u pojedinim predmetima mu je isplaćena nagrada za obračun razlučnih poverilaca i deo preliminarne nagrade od strane Agencije za privatizaciju. Krivični postupak protiv tužioca okončan je oslobađajućom presudom od 13.11.2012. godine, koja je postala pravnosnažna 17.06.2013. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu naknadi materijalnu štetu u vidu izmakle dobiti.

Naime, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema uslova za naknadu štete zbog nepravilnog ili nezakonitog rada organa tužene u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Vođenje krivičnog postupka samo po sebi ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad organa tužene, jer se radi o upotrebi legalne procedure protiv mogućih učinilaca krivičnih dela, koji su tokom postupka zaštićeni pretpostavkom nevinosti. Čak i kada se krivični postupak, kao u konkretnom slučaju, završi donošenjem oslobađajuće presude, nema zakonskih uslova za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka, osim u slučaju da se dokažu konkretni propusti organa tužene, odnosno protivpravno postupanje, što tužilac u ovoj parnici nije dokazao. Dužina trajanja krivičnog postupka takođe ne može biti osnov za naknadu štete u vidu izmakle dobiti zbog nezakonitog rada organa tužene.

Revizijom se neosnovano ukazuje da su tužiocu povređeni pravo na rad i pravo na imovinu. Naime, tužiocu je zahtev za produženje licence odbijen u skladu sa odredbama tada važećeg Zakona o stečaju, što proizilazi i iz presude Upravnog suda po tužbi tužioca za poništaj navedenog rešenja. Zato se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić