Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Vesne Popović i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz ..., protiv tuženih AD „BB“ sa sedištem u ... koga zastupa punomoćnik Ljiljana Popadić, advokat iz ... i „VV“ sa sedištem u ..., radi naknade štete za rad u smenama i naknade štete za topli obrok i regres, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1751/19 od 19.06.2019. godine, u sednici održanoj dana 20.05.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1751/19 od 19.06.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1751/19 od 19.06.2019. godine u delu stava prvog izreke u odnosu na naknadu štete za topli obrok i regres i u delu stava drugog izreke u odnosu na naknadu troškova drugostepenog postupka tužioca i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 54/17 od 28.01.2019. godine u stavu drugom i stavu trećem izreke i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog AD „BB“ sa sedištem u ..., za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 54/17 od 28.01.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi „BB“ ... i tuženi AD „VV“ ..., da tužiocu AA iz ..., na ime naknade štete za smenski rad, za period od februara 2014. godine do juna 2014. godine, solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan, tužbeni zahtev, kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu, na ime naknade štete za topli obrok i regres, za period od februara 2014. godine pa zaključno sa avgustom 2015. godine solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označeno tim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD „VV“ ... da tužiocu, na ime naknade štete za topli obrok i regres, za period od septembra 2015. godine, zaključo sa januarom 2017. godine isplati pojedinačne mesečne izose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označeno tim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu o 78.112,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do konačne isplate, u roku od 8 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1751/19 od 19.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca i tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 54/17 od 28.01.2019. godine. Stavom drugim izreke odbijeni su, kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženog „VV“ ... za naknadu žalbenih troškova.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući presudu u delu koji se odnosi na odluku o naknadi štete za topli obrok i regres, predlažući da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod prvotuženog i njegovih pravnih sledbenika za naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u situaciji kada se ovi troškovi ne iskažu u platnoj listi zaposlenih, a taj stav se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod prvotuženog bio u radnom odnosu počev od 05.02.2003. godine, kada je zaključio ugovor o radu, a kasnije je zaključio i više aneksa ugovora o radu. Tužiočev ugovor je, u skladu sa članom 149. stav 1. Zakona o radu, zbog statusne promene prenet kod poslodavca sledbenika, ovde prvotuženog, počev od 01.09.2015. godine pa nadalje, od kada tužilac nije više u radnom odnosu kod prvotuženog. U obračunima zarade tužioca u spornom periodu, kako dok je bio zaposlen kod prvotuženog, tako i nakon što je, kao zaposlen, preuzet od strane drugotuženog, nije iskazana naknada za topli obrok i naknada regresa za korišćenje godišnjeg odmora kao posebna stavka. Veštačenjem je utvrđena visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, obračunata primenom Kolektivnog ugovora prvotuženog („Službeni glasnik RS“ br. 37/95...7/00), a koja odgovara iznosima bliže označenim u izreci prvostepene presude.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su odbili tužbeni zahtev smatrajući da je tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćivana kao sastavni deo cene jednog radnog sata, u skladu sa Kolektivnim ugovorom kod tuženih i to Aneksom kolektivnog ugovora od 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine („Službeni glasnik RS“ br. 4/06 i „Sl. glasnik BB“ broj 4/15 od 24.03.2015. godine).

Vrhovni kasacioni sud smatra da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka u delu kojim je utvrđena visina potraživanja naknade štete za topli obrok i regres, smatrajući da tužiocu ne pripada naknada za topli obrok i regres primenom Kolektivnog ugovora koji je bio zaključen kod prvotuženog („Službeni glasnik RS“ br. 37/95...7/00), a iz razloga bliže navedenih u obrazloženju presude, a takav stav je prihvatio i drugostepeni sud.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog za naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je propisano i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5 i 6), a koja mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da ova odluka nije ni doneta. Pri tome, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Imajući ovo u vidu, ne mogu se prihvatiti navodi tuženih, kao ni zaključak sudova, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazan u platnoj listi zaposlenih, pa i tužioca, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. To znači da konkretizacija prava zaposlenih na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u smislu visine i načina isplate kod tuženih nije bila izvršena. Iz odredbi Kolektivnog ugovora i Aneksa kolektivnih ugovora koji su tuženi primenjivali menjana je vrednost radnog časa, ali se ne može zaključiti koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa. Zarade zaposlenih nisu bile veće nakon što je izvršena izmena kolektivnog ugovora, pa je pravo tužioca za isplatu navedenih naknada samo deklaratorno navedeno u izmenama Kolektivnog ugovora, jer tuženi (na kojima je teret dokazivanja) nisu dokazali da su vršili obračun i isplatu po tom osnovu. Takođe, kada bi vrednost ovih troškova bila uračunata u vrednost radnog časa, iznos naknade troškova za ishranu i regresa bi bio direktno srazmeran koeficijentu radnog mesta, što bi značilo, da kada bi bila poznata struktura radnog časa zaposleni sa većim koeficijentom zarade bi ostvarivao srazmerno veću naknadu troškova za ishranu u toku rada, kao i naknadu za regres, a nesporno je da vrednost ovih naknada treba da bude jednaka za sve zaposlene. Primenom ovih odredaba, i zaposleni koji nije na radu ostvarivao bi naknadu troškova ishrane, što nije svrha ove naknade. Na osnovu iznetog proizlazi zaključak da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno (prvostepeni sud nije prihvatio nalaz veštaka), revizija tužioca je usvojena i odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, ponovo oceniti nalaz i mišljenje veštaka i potpuno utvrditi činjenično stanje, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Tuženom AD „BB“ ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju, jer ovi troškovi, u smislu člana 154. ZPP, nisu bili nužni za vođenje parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci primenom člana 416. stav 2. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić