U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dragana Ćirković, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Savo Mihailović, advokat iz ..., i VV iz ..., koga zastupa punomoćnik Milan Bogdanović advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 3888/17 od 08.05.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 25.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog BB iz ... izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 3888/17 od 08.05.2018. godine.

USVAJA SE revizija tuženog VV iz ..., ukidaju se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 3888/17 od 08.05.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Kruševcu P br.1518/14 od 17.03.2015. godine u odnosu na ovog tuženog i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom osnovnog suda u Kruševcu P br. 1518/14 od 17.03.2015. godine, stavom prvim izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova vrate 30.677 komada glavčina za zadnji točak automobila „...“ livenih u kvalitetu NL-50, proizvodnja Livnica „..“ ... doo i 11.812 komada glavčina za zadnji točak automobila „...“ livenih u kvalitetu NL-50 proizvodnja Livnica „..“ ... doo. Stavom drugim, odlučeno je da se tuženi mogu osloboditi obaveze iz stava prvog izreke presude ako solidarno isplate tužiocu na ime sticanja bez osnova iznos od 4.938.449,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.11.2002. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim obavezani su tuženi da tužicu na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 800.250,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž2 br. 3888/17 od 08.05.2018. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kruševcu P br. 1518/14 od 17.03.2015. godine.

Protiv drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP utvrdio da revizija prvotuženog nije osnovna, a da je revizija drugotuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz ove zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je vlasnik zanatske radnje „GG“ iz ..., prvotuženi je vlasnik „DD“ doo iz ..., a drugotuženi vlasnik PR „ĐĐ“ KŠ iz ... . Parnične stranke kao fizička lica su 04.09.2001. godine zaključile ugovor koji su naslovile kao protokol, prema kome tužilac kupuje poslovni objekat i lokaciju, pri čemu naknadu daje u naturi suksesivnim mesečnim isporukama delova za putnička vozila, na taj način što tužilac isporučuje odlivke za glavčine točka drugotuženom, a drugotuženi ih za račun prvotuženog obradi i isporuči kompletan proizvod prvotuženom. Tužilac je odustao od kupovine nepokretnosti, pa je između stranaka zaključen novi protokol 06.11.2002. godine radi rešavanja problema oko neispunjenja dogovora iz prethodnog protokola. Njime je navedeno da je prema evidenciji tužioca isporučeno je 30.677 komada glavčina .... i 11.812 komada glavčina ... . Tužilac se saglasio da se konačno isporučena količina konstatuje nakon usaglašavanja sa evidencijom drugotuženog i dogovoreno je da prvotuženi na ime uloženog novca za obradu glavčina zadrži odgovarajuću količinu glavčina, a ostatak stavi na raspolaganje drugotuženom najkasnije do 20.11.2002. godine, koji će ih isporučiti tužiocu, čime se u potpunosti stavlja tačka na nesuglasice i probleme nastale u vezi neispunjavanja obaveza tužioca po protokolu od 04.09.2001. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepenim presudama je utvrđeno da je tužilac vlasnik spornih stvari (glavčina točka), a da tuženi nisu dokazili da su tužiocu vratili predmetne stvari, zbog čega je po oceni nižestepenih sudova tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi vrate predmetne glavčine odnosno isplati njihovu protivvrednost osnovan.

Neosnovano se revizijom prvotuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tačkom 1. protokola od 06.11.2002. godine, koji je sačinjen između stranaka, dogovoreno je da BB na ime uloženog novca za obradu glavčina ... i ... i vrednosti seger prstena zadrži odgovarajuću količinu glavčina računajući rad na obradi glavčina plus vrednost seger prstena bez ikakvih obaveza. Tačkom 2. protokola dogovoreno je da BB po svođenju računa ostatak glavčina od ukupno isporučene količine glavčina (dobijene nakon usaglašavanja evidencije AA i VV) od strane VV njemu stavi na raspolaganje najkasnije do 20.11.2002. godine. Tačkom 3. ugovoreno je da VV stavljene mu količine glavčina u celosti isporuči AA, čime se u potpunosti stavlja tačka na sve nesuglasice i probleme nastale u vezi neispunjavanja obaveze AA po protokolu od 04.09.2001. godine.

Dokument naslovljen kao protokol 04.09.2001. godine, prestavlja pisani predugovor o kupoprodaji poslovnog objekta i lokacije na kojoj se nalazi. Tužilac je trebalo da od ovde tuženih kupi poslovnu zgradu, da istu plati isporukom robe, odnosno suksesivnom isporukom delova za putnička vozila. Robu je po dogovoru iz protokola isporučivao tuženima, ali je u međuvremenu odustao od kupovine nepokretnosti. Kako je dogovor iz ovog predugovora otpao i ugovarač AA nije bio spreman da kupi nepokretnost, ugovorne strane su zaključile novi protokol 06.11.2002. godine kojim je prethodni protokol stavljen van snage, a njime su regulisali sva svoja međusobna prava i obaveze nastale usled neispunjenja prethodnog protokola od 04.09.2001. godine. U protokolima nije konstatovana tačna količina robe i na koji način i kada je tužilac isporučio robu, te da li je tuženi i kada primio tu robu. Na protokolu postoje svojeručni potpisi sva tri ugovorača, kojim priznaju da su robu primili.

Kako parnične stranke nisu vodile urednu poslovnu dokumentaciju koja se zahteva za takvu vrstu poslovanja, sudovi su o vrsti i količini robe zaključili iz faktura i iskaza svedoka koje su cenili. Iz faktura koje su u spisima predmeta proizilazi da je tužiocu dostavljeno od strane „EE“ iz ... 30.677 komada glavčina ... i 11.812 komada glavčina ... . Radnici koji su u spornom periodu radili u radionici kod tužioca i tuženog VV, su izjavili da su odlivci dovoženi iz ... u radionicu kod AA, da su prerađivani i onda kao poluproizvod odvoženi u radionicu kod VV a odatle kao gotov proizvod u radionicu kod ŽŽ. Kako prvotuženi nije dokazao da je nakon otpadanja pravnog osnova (predaje robe-kupovina nepokretnosti), ispunio obavezu vraćanja obrađenih glavčina, utvrđenu u protokolu od 06.11.2002. godine, to su sudovi pravilno primenili materijalno pravo iz člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), kada su obavezali prvotuženog da tužiocu vrati protokolom ugovorenu količinu obrađenih glavčina za zadnji točak automobila ... i ..., u količini dosuđenoj izrekom prvostepene presude, s tim da se prvotuženi ove obaveze može osloboditi isplatom njihove protivvrednosti.

Imajući i u vidu navedeno, neosnovano se revizijom prvotuženog ukazuje da sudovi nisu na pouzdan način utvrdili da li je roba isporučena njemu.

Ovo iz razloga što u situaciji kada stranke nisu vodile urednu poslovnu dokumentaciju, sudovi su o ovim činjenicama odlučili primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 231. ZPP. Iz iskaza saslušanih svedoka i iz drugih dokaza izvedenih u toku postupka proizilazi da su predmetne pokretne stvari (glavčine) predate prvotuženom, a na prvotuženom je bio teret dokazivanja, da je nakon što je otpao pravni osnov predaje robe-kupovina nepokretnosti, prvotuženi ispunio svoju obavezu vraćanja glavčina odnosno da se iste nisu nalazile u posedu kod njega nego kod drugotuženog. Član 231. stav 3. ZPP propisuje da stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, pa rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je teret dokazivanja, u konkretnom slučaju prvotuženi. Prema članu 7. stav 1. ZPP stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoj zahtev i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, što u konkretnom slučaju prvotuženi nije učinio, a iz izvedenih dokaza i saslušanih svedoka proizilazi da su predmetne pokretne stvari isporučene prvotuženom. Prvotuženi u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, a iz tih razloga se u smislu člana 407. stav 2. ne može izjaviti revizija.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao pod 1 primenom čl. 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Međutim za sada se ne može prihvatiti izraženo pravno stanovište u pobijanoj presudi, da je drugotuženi solidarno odgovoran prema tužiocu za vraćanje sporne količine pokretnih stvari (glavčina) odnosno isplatu njihove protivvrednosti.

Prema članu 412. stav 1. ZOO obaveza je deljiva ako se ono što se duguje može podeliti i ispuniti u delovima koji imaju ista svojstva kao i ceo predmet, i ako ono tom podelom ne gubi ništa od svoje vrednosti, inače obaveza je nedeljiva.

Iz navedenog protokola od 06.11.2002. godine ne proizilazi solidarna odgovornost drugotuženog prema tužiocu. Ovo iz razloga što je prvotuženi prema tački 2. protokola bio u obavezi da po svođenju računa ostatak glavčina od ukupno isporučene količine glavčina od strane VV njemu stavi na raspolaganje najkasnije do 20.11.2002. godine, a da VV stavljene količine glavčina u celosti isporuči AA. Kako prvotuženi nije pružio dokaz da je izvršio ugovornu obavezu u pogledu isporuke obrađenih glavčina drugotuženom, u određenim rokovima, najkasnije do 20.11.2002. godine, zbog toga je nejasan zaključak nižestepenih sudova, da postoji solidarna odgovornost tuženih (drugotuženog zajedno sa prvotuženim). Imajući u vidu sadržinu protokola od 06.11.2002. godine iz koga proizilazi da je svaki od tuženih u ovom ugovornom odnosu imao svoj deo posla odnosno obaveze što ukazuje na pranu prirodu deljive obaveze iz čl. 412. stav 1 ZOO, a ne na solidarnu obavezu iz čl. 414. stav 1. ZOO.

S obzirom, na navedeno, prvostepeni sud će u ponovnom postupku pouzdano utvrditi imajući u vidu sadržinu protokola, kolika je ukupna obaveza prvotuženog da izvrši povraćaj odrađenih glavčina, po svođenju međusobnih obaveza i uloženog novca za mašinsku obradu glavčina, u skladu sa tačkama 1. i 2. protokola od 06.11.2002. godine, te da li je i u kom obimu prvotuženi isporučio odnosno stavio na raspolaganje odrađene glavčine tužiocu odnosno drugotuženom, od čega zavisi i obaveza drugotuženog prema tužiocu.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi i od odluke o glavnoj stvari u odnosu na drugotuženog, to je i ona ukinuta u odnosu na ovog tuženog.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu čl. 416. stav 2 ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić