Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3442/16 od 25.09.2017. godine, odbijena je žalba tužilje kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu o glavnom zahtevu i odluka o troškovima postupka.

Tužilja je blagovremeno izjavila reviziju protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1 ZPP koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 87/18).

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao revizija nije osnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. ovog člana na koju se revizijom ukazuje. Vezano za član 8. istog zakona, revizijom se osporava ocena dokaza i na taj način osporava utvrđeno činjenično stanje. Drugostepeni sud je prihvatio ocenu dokaza datu od strane prvostepenog suda i utvrđeno činjenično stanje, a u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku, postupajući saglasno članu 396. stav 1. ZPP. U situaciji kada prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, drugostepeni sud nije dužan da detaljno obrazlaže presudu (član 396. stav 2. ZPP). Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije predviđena kao dozvoljeni razlog za reviziju, u smislu člana 407 stav 1 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA iz ..., ..., po zanimanju je zubni tehničar. Kao zaposlena na neodređeno vreme kod tuženog od 04.05.1987.godine, bila je raspoređena na poslove zubnog tehničara tokom niza godina i stekla je licencu za zubnog tehničara sa važnošću od 15.04.2009.godine do 15.04.2016.godine. Uz zaključeni ugovor o uređivanju međusobih prava, obaveza i odgovornosti i više aneksa zaključenih sa tuženim, tužilja je bila raspoređena da obavlja poslove zubnog tehničara, a od 01.10.2012.godine poslove zubnog tehničara -zubnog asistenta, u Zdravstvenoj stanici ... i od 03.04.2013.godine u Zdravstvenoj stanici ... a po potrebi i u Zdravstvenoj stanici ....

Tužilja nije pobijala zakonitost ovih akata, na zakonom predviđeni način, pokretanjem odgovarajućih sudskih postupaka. U ovom postupku, pokrenutom tužbom podnetom 12.08.2015.godine radi zaštite od diskriminacije na radu, u pitanje se ne može dovoditi zakonitost zaključenih aneksa ugovora, nezavisno od razloga zbog kojih poništaj nije tražen i činjenice da tužilja nema licencu za poslove zubnog asistenta koji su Pravilnikom sistematizovani u jedinstveno radno mesto sa poslovima zubnog tehničara. Utvrđeno je da su i ostali zubni tehničari obavljali poslove zubnog asistenta, tako da to nije bio slučaj samo sa tužiljom, te ne predstavlja akt diskriminacije. Takođe, ni tužiljino povremeno angažovanje da u situaciji kada se ukaže potreba, preveze doktora u susednu zdravstvenu ambulantu, u danima kada je radila, u toku radnog vremena kad nije imala posla u zubnoj ambulanti u ..., uz njeno pristajanje da to čini, ne može naknadno biti okarakterisano kao iznuđen akt odnosno akt zlostavljanja ili diskriminacije na radu.

Diskriminatorsko postupanje ne prestavlja ni to što je načelnik Službe stomatologije dr. VV imao zamerki na rad tužilje, bio nezadovoljan njenim radom i odnosom prema radu i ophodio sa striktno profesionalnim stavom, stavom pretpostavljenog koji je vlastan da zaposlenom u službi kojom on koordinira, skrene pažnju na nedostatke u radu. Takvo postupanje ne predstavlja diskriminaciju u smislu bezrazložnog i neopravdanog pravljenja razlike. Tužilja je podnela direktoru tuženog zahtev za zaštitu od zlostavljanja na radu 23.02.2012.godine, a kao lice koje je teretila za zlostavljanje navela je dr. VV, načelnika Službe stomatologije. Direktor tuženog dr. GG je 12.03.2012.godine izdao obaveštenje da postupak posredovanja u postupku razrešenja spornog odnosa između dr. VV i tužilje nije uspeo. Pre i posle toga, direktor tuženog je zahtevima od 01.04.2011.godine i 28.09.2012.godine, po svojim ovlašćenjima, tražio od tužilje da se izjasni da li je odbila nalog načelnika Službe stomatologije dr. VV da vodi službenu evidenciju na svom radnom mestu, a po drugom zahtevu iniciranom prijavom dr. DD, da se izjasni li je odbila da asistira lekaru iz svog tima. Po ovim zahtevima tužilja se izjasnila. Usledilo je upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, tužilji upućeno 11.10.2012.godine. Međutim, tužilja je zadržala svojstvo zaposlene, te u daljem sa tuženim zaključila aneks ugovora o radu 03.04.2013.godine po kojem je njeno mesto rada u Zdravstvenoj stanici ..., eventualno u ... .

Arbitru Republičke Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, tužilja je podnela predlog po kojem je vođen postupak, okončan rešenjem arbitra dr Zorana Radulovića od 31.05.2013.godine kojim je odbijen zahtev ovde tužilje da se utvrdi postojanje zlostavljanja na radu od strane poslodavca, kao neosnovan, uz obrazloženje da je ustanovljeno da nije došlo do zlostavljanja tužilje i da je predmet spora u stvari obim poslova koje je tužilja dužna da obavlja po autonomnim aktima poslodavca i ugovoru o radu.

Od strane Ministarstva zdravlja i Republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje naloženo je svakoj zdravstvenoj ustanovi koja ima organizovanu stomatološku službu, pa tako i tuženom, da odredi koliko će zaposlenih imati status „ugovorenih“ radnika koji primaju zaradu iz sredstava dobijenih od Fonda, a koliko će zaposlenih imati status „ neugovorenih“ radnika kojima se plata isplaćuje u zavisnosti od izvršene realizacije-naplate usluga. U postupanju po naloženom, direktor tuženog je zajedno sa Načelnikom stomatološke službe i Glavnom sestrom, koristeći se dostupnim pokazateljima o radu, utvrdio da u stomatološkoj službi od 14 zaposlenih samo se 6 zaposlenih razvrstava da prima plate preko Fonda, a ostali da platu primaju iz sredstava realizacije. U zaposlene koji platu primaju iz sredstava realizacije, svrstani su zaposleni sa srednjom stručnom spremom, uključujući i tužilju, kao i nekoliko doktora. Službeno unošenje podataka o načinu finansiranja, ne samo za tužilju već i za druge zaposlene, pod naznakama „koji se finansiraju iz sredstava fonda“ i „sedam radnika u stomatološkoj službi koji su neugovoreni“, ne predstavlja diskriminaciju u odnosu na tužilju, koja nije izdvojena od ostalih zaposlenih ni po unetim podacima, ni po stvarnom svojstvu. Tako ni time što je u obračunskim listama za isplatu zarada i drugih primanja, od decembra 2012.godine, uz ostale obračunske podatke, unošena konstatacija Stomatologija „neugovoreni“ i mesto rada, što ne predstavlja diskriminatorsko postupanje poslodavca prema tužilji.

Ne može se prihvatiti ni tvrdnja o diskriminatorskom ponašanju poslodavca prema tužilji, odnosno ignorantskom stavu pretpostavljenih koji se odrazio i na stav drugih zaposlenih prema tužilji. Pokazatelja nema da je vršen pritisak na druge zaposlene da tužilju ignorišu. Eventualno odsustvo komunikacije sa kolegama u formi izbegavanja razgovora sa tužiljom, ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje poslodavca. Takođe, ni uskraćivanje izdavanja potvrde od strane sindikata, ne može se smatrati diskriminacijom izvršenom od strane poslodavca.

Tužilja je 24.01.2014. godine na konstitutivnoj sednici izabrana za glavnog poverenika Sindikata „...“ Doma zdravlja BB. U obaveštenju od 28.01.2015.godine dostavljenom tuženom, tužilja je navela da je poverenik sindikata „...“ i da ne može ni po jednom kriterijumu biti proglašena tehnološkim viškom.

Tužbu u ovom postupku tužilja je podnela 12.08.2015.godine sa traženjem zaštite od zlostavljanja na radu, sa kojim zahtevom je pravnosnažno odbijena, prethodno donetom pravnosnažnom presudom, i traženjem zaštite od diskriminacije, sa kojim zahtevom je pravnosnažno odbijena ovde pobijanom presudom.

Rešenjem tuženog od 30.12.2015.godine tužilji je otkazan ugovor o uređivanju međusobih prava, obaveza i odgovornosti kao tehnološkom višku. Tužilja je sudu podnela tužbu radi poništaj tog rešenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, revizija nije osnovana u pobijanju pravilnog stanovišta nižestepenih sudova da prema tužilji nije izvršena diskriminacija. Zabrana diskriminacije na radu propisana je u članu 19. i 20. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005...75/2014). Pojam diskriminacije definisan je članu 2. tačka 1) Zakona o diskriminaciji („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009). Osnovna karakteristika diskriminacije i diskriminatarskog postupanja je neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Navedenim zakonom je u članu 16. stav 1. propisana zabrana diskriminacije u oblasti rada u sadržini citiranoj u obrazloženju pobijane presude, a u članu 25. stav 1. zabrana diskriminacije zbog pripadnosti sindikalnoj organizaciji. Od strane nižestepenih sudova data je obrazložena ocena o neosnovanosti tužiljinih tvrdnji o diskriminatorskom postupanju poslodavca. Zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju diskriminacije je činjenično i pravno utemeljen. Odgovarajućom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Revizija nije osnovana u navodima da nisu pravilno cenjenje činjenice od bitnog značaja i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Imajući u vidu sadržinu postavljenog tužbenog zahteva radi zaštite od diskriminacije, Vrhovni kasacioni sud prihvata ocenu nižestepenih sudova da unošenjem podataka o izvoru sredstava za isplatu zarada zaposlenima koji su radno angažovani u službi stomatologije Doma zdravlja, nije izvršena diskriminacija tužilje. Na taj način tužilja nije dovedena u nejednak položaj u odnosu na zaposlene iz iste službe koji su kao i ona u istoj situaciji- da zaradu primaju iz sredstava realizacije usluga. Time se ne vređa ni lični, ni profesionalni integritet lica. Put za ostvarenje novčanih potraživanja na ime zarade i drugih primanja, ne može biti parnica radi zaštite od diskriminacije. Takva potraživanja predmet mogu biti zasebne tužbe u redovnoj parnici iz radnog odnosa, koja se podnosi nadležnom osnovnom sudu.

Pripadnost i aktivnost tužilje u sindikatu koji je osnovan u 2014.godini, ne može se dovoditi u vezu sa primenjenim načinom isplate zarade i događajima koji tome prethode, a ni sa kakvom promenom stava prema tužilji u smislu diskriminacije. Okolnost da je tužilji otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, uslovila je vođenje zasebne parnice. Pitanje zakonitosti otkaza rešava se u radnom sporu. To pitanje ne podleže tumačenju o diskriminaciji. Diskriminatorsko ponašanje ne predstavlja odnos pretpostavljenih prema zaposlenoj kad ne prelazi granicu poslovnog odnosa, kao u konkretnom slučaju. Navodi revizije o činjenicama nastupelim nakon zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, ne uzimaju se u razmatranje u postupku po reviziji. Bez uticaja na ishod ovog spora ostaju navodi da poništen otkaz ugovora o radu i da je tužilja vraćena na rad kod tuženog.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom odlukom je pravilno primenjeno materijalno pravo kod ocene o neosnovanosti postavljenog zahteva za zaštitu od diskriminacije.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP. Prema ishodu postupka, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić