U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Rajka Jasika, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje zavodskih sankcija, Specijalna zatvorska bolnica, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1840/2018 od 22.02.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 04.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilje pa se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1840/2018 od 22.02.2019. godine, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 945/17 od 18.12.2017. godine, u stavovima prvom i trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 104.220,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 945/17 od 18.12.2017. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji, za period od januara 2007. godine zaključno sa januarom 2011. godine, isplati razliku zarade u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke odbačena je, kao neuredna, tužba u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da za tužilju uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd, doprinose za penzijsko i invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, za vremenski period od 01.01.2007. godine do 15.01.2011. godine, a na iznose iz stava prvog izreke, prema obračunu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje na dan uplate ovih doprinosa. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 167.244,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1840/2018 od 22.02.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim izreke preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka odbijen, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužilje je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nema mesta oceni dozvoljenosti posebne revizije, u smislu člana 404. istog zakona.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija. U spornom periodu je u zvanju savetnika bila raspoređena na radno mesto za ... u Službi za zdravstvenu zaštitu.

Rešenjem tužene od 01.01.2007. godine tužilji je određen koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 2,53 počev od 01.01.2007. godine, koji se uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, koji se računa sa uvećanim trajanjem, tako da iznosi ukupno 2,78.

Odlukom Ustavnog suda br. 63/07 od 18.11.2010. godine, objavljenom u ''Službenom glasniku RS'' br. 1 od 14.01.2011. godine, utvrđeno je da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija (''Službeni glasnik RS'' br. 16/07 i 21/09) nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, nakon čega je tužena donela rešenje od 15.01.2011. godine, kojim je tužilji koeficijent od 2,53 uvećan za 30% po osnovu staža osiguranja koji se uračunava sa uvećanim trajanjem, tako da ukupan koeficijent iznosi 3,29.

Tužilja je 18.06.2011. godine podnela tuženom predlog za izmenu pojedinačnog akta - rešenje od 01.01.2007. godine, a zahtevom od 20.06.2011. godine tražila je isplatu neisplaećnog dela plate za period od 01.01.2007. godine do 14.01.2011. godine, s obzirom na odredbu člana 7. stav 3. Uredbe koja je oglašena neustavnom i nezakonitom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, nakon što je ocenio neosnovanim istaknuti progovor zastarelosti potraživanja, primenom člana 263. Zakona o oizgvršenju krivičnih sankcija i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio da je tužena u obavezi da tužilji naknadi štetu koju je tužilja pretrpela u vidu manje isplaćene zarade u spornom periodu.

Po oceni drugostepenog suda, tužbeni zahtev nije osnovan jer tužilja, iako je tuženoj podnela zahtev za izmenu rešenja od 01.01.2007. godine, nije izdejstvovala i njegovu izmenu, u smislu člana 61. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'' br. 109/07) u upravom postupku ili sporu pred Upravnim sudom, zbog čega je tako doneto rešenje steklo svojstvo pravnosnažnosti i proizvodilo je pravno dejstvo sve do donošenja odluke Ustavnog suda, odnosno donošenja rešenja tužene od 15.01.2011. godine kojim je u skladu sa odlukom Ustavnog suda izmenjen koeficijent za obračun i isplatu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Čalnom 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ( „Službeni glasnik RS“ br. 85/05) propisano je da se direktoru Uprave i zaposlenima staž osiguranja može računati u uvećanom trajanju, tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše do 16 meseci staža osiguranja (stav 1). Licima iz stava 1. ovog člana koeficijent se srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja uvećava do 30% (stav 2). Visinu koeficijenata za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada (stav 3). Radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuju ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja (stav 4).

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija (''Službeni glasnik RS'' br. 16/07 i 21/09), na osnovu koje je prema rešenju tužene od 01.01.2007. godine tužilji uvećan koeficijent za 10% umesto za 30%, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, zbog čega je tužena, prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, dužna da tužilji naknadi štetu, u vidu razlike zarade, prouzrokovanu obračunom i isplatom zarade u spornom periodu sa uvećanjem koeficijenta po osnovu staža osiguranja za 10% umesto za 30%, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Pogrešno je stanovište drugostepenog suda da je tužilja, nakon donošenja odluke Ustavnog suda, kojom je odredba člana 7. stav 3. Uredbe proglašena neustavnom, a pre podnošenja tužbe za naknadu štete, bila u obavezi da prema članu 61. Zakona o Ustavnom sudu, u upravnom postupku odnosno sporu, izdejstvuje izmenu rešenja tužene od 01.01.2007. godine, kao uslov za ostvarenje pravne zaštite. Tužilja je u skladu sa nevedenom odredbom Zakona o Ustavnom sudu tuženoj blagovremeno podnela zahtev za izmenu pojedinačnog akta tužene - rešenja od 01.01.2007. godine, pa kako tužena o tom zahtevu nije donela odluku, tužilja je iskoristila zakonsku mogćnost podnošenja tužbe sudu opšte nadležnosti za naknadu štete, zbog nepravilnog rada organa tužene.

Prema uspehu tužilje u sporu pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilji, primenom čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, zakonska zatezna kamata na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka pripada od izvršnosti presude do isplate, a ne od presuđenja kako je to ocenio prvostepeni sud, ali kako bi preinačenje odluke o početku toka kamate na troškove postupka bilo na štetu tužilje koja je izjavila reviziju, to je primenom člana 419. u vezi člana 395. ZPP ovakva odluka morala biti potvrđena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je stavom prvim izreke usvojio reviziju tužilje i preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, u stavovima prvom i trećem izreke kojom je tužbeni zahtev i zahtev za naknadu troškova postupka usvojen.

Tužilji koja je u postupku uspela sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na nakandu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudska taksa na reviziju u iznosu od 34.488,00 dinara i sudska taksa na odluku o reviziji u iznosu od 51.732,00 dinara, što ukupno iznosi 104.220,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić