Rev2 1752/2018 3.5.9; zarada

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1752/2018
28.11.2019. godina
Beograd

 

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojica Avramović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Vlade Republike Srbije, Ministarstva pravde i državne uprave, Osnovnog suda u Mladenovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 592/18 od 13.04.2018. godine, u sednici održanoj 28.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 592/18 od 13.04.2018. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 265/16 od 31.10.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 265/16 od 31.10.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime razlike u obračunu i isplati zarade po koeficijentu od 1,88 umesto po koeficijentu po kojem je bila u obavezi da izvrši obračun i isplatu u visini od 2,07, isplati 36.512,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate, kao i da ubuduće od 01.03.2016. godine, a počev od zarade za mesec februar izvrši obračun i isplatu zarade po koeficijentu 2,07, koji je određen rešenjem Su V 35-../2015 od 23.03.2015. godine i da za tužilju, na ove iznose uplati nadležnom Republičkom Fondu za PIO zaposlenih, doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.03.2015. godine do 01.02.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka plati 66.690,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je predlog tužilje za oslobađanje od troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 592/18 od 13.04.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj koeficijentu po kojem je bila u obavezi da izvrši obračun i isplatu u visini od 2,07 isplati 36.512,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na pojedinačne mesečne iznose od dospelosti svakog iznosa do isplate, kao i da ubuduće od 01.03.2016. godine, a počev od zarade za mesec februar izvrši obračun i isplatu zarade po koeficijentu 2,07 koji je određen rešenjem Su-V-35-../2015 od 23.03.2015. godine i da tužilji na ove iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.03.2015. godine do 01.02.2016. godine i da tužilji na ime troškova postupka plati 66.690,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj naknadi troškove postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu Su V-35-../13 od 23.02.2013. godine tužilji je određen koeficijent za obračun i isplatu plate XII platne grupe, 7. platnog razreda u visini od 1,88, zbog napredovanja za dva platna razreda, sa primenom ovog rešenja od 01.03.2013. godine. Pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Mladenovcu Su-V 35- ../2015 od 23.03.2015. godine, tužilji je određen koeficijent od 2,07 za obračun i isplatu plate XII platne grupe, 7. platnog razreda, zbog napredovanja za dva platna razreda, sa primenom ovog rešenja od 01.03.2015. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužena tužilji u spornom periodu od 01.03.2015. godine do januara 2016. godine manje obračunala i isplatila zaradu u iznosu od 36.513,02 dinara, koja razlika je nastala jer je obračun zarade tužilji u spornom periodu vršen primenom koeficijenta od 1,88, umesto primenom koeficijenta 2,07.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 13. i 14. Zakona o državnim službenicima usvojio zahtev tužilje i obavezao tuženu da tužilji na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za sporni period isplati 36.512,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, i odbio kao neosnovan zahtev tužilje, sa obrazloženjem da se osnovica za obračun i isplatu plata ne može menjati, budući da se plate državnih službenika i nameštenika počev od 01.01.2011. godine uređuju Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika i obračunavaju na osnovu dva elementa: koeficijenta i osnovice (član 7.), da prema članu 8. istog zakona osnovica je jedinstvena i utvrđuje se za svaku budžetsku godinu Zakonom o budžetu RS.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev.

Članom 7. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br.62/2006, 99/14), propisano je da se osnovna plata određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom za obračun i isplatu plata (u daljem tekstu: osnovica). Članom 14. stav 1. istog zakona propisano je da se koeficijent određuje rešenjem, dok je stavom 2. istog člana propisano da se rešenjem o koeficijentu određuje platna grupa u kojoj se nalazi radno mesto, broj platnog razreda i visina koeficijenta. Članom 15. stav 1. istog zakona propisano je da koeficijent određuje rukovodilac državnog organa, odnosno lice ili telo koje je određeno posebnim propisom.

Tužilja tužbom traži isplatu razlike između isplaćene zarade po koeficijentu 1,88 i zarade koja joj pripada u skladu sa pravnosnažnim rešenjem od 23.03.2015. godine, kojim je tužilji određen koeficijenat od 2,07. Kod utvrđenog da je tužena tužilji u spornom periodu od 01.03.2015. godine do januara 2016. godine na ime zarada manje obračunala i isplatila 36.513,02 dinara, koja razlika je nastala jer je obračun zarade u spornom periodu vršen primenom koeficijenta 1,88, umesto primenom koeficijenta 2,07, određenog pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Mladenovcu od 23.03.2015. godine, to se ne može prihvatiti kao pravilno pravno shvatanje drugostepenog suda da tužilja nema pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za sporni period, jer to pravo tužilji pripada shodno napred citiranim odredbama Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i napred navedenom pravnosnažnom rešenju Osnovnog suda u Mladenovcu od 23.03.2015. godine, kojim je tužilji određen koeficijenat od 2,07, od strane rukovodioca državnog organa,

Stoga je, sa napred navdenih razloga, odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

S obzirom da je tužilja tražila troškove povodom izjavljene revizije, međutim, kako iste nije opredelila, to je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić