Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Gordane Komnenić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz …, protiv tuženih „Železnice Srbije” a.d. iz Beograda koga zastupa punomoćnik Ljiljana R. Popadić, advokat iz Beograda i A.D. za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1137/19 od 06.08.2019. godine, u sednici od 27.05.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1137/19 od 06.08.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 80/17 od 04.12.2018. godine u stavu drugom izreke i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1137/19 od 06.08.2019. godine u stavu prvom u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, kao i u stavu drugom izreke, i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 80/17 od 04.12.2018. godine, stavom prvim izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade štetu na ime smenskog rada za period od februara 2014. godine do juna 2014. godine u mesečnim iznosima navedenim izrekom sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu solidarno isplate naknadu za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od februara 2014. godine do februara 2017. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 77.128,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1137/19 od 06.08.2019. godine stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi „Železnice Srbije“ a.d. je dostavio odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni zakonski uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 87/18) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da postoji različita sudska praksa u pogledu prava zaposlenih kod tuženih na isplatu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod prvotuženog bio zaposlen kao otpravnik do 31.08.2015. godine, a zaključivanjem Aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine zaposlen je kod drugotuženog kao otpravnik vozova. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužiocu za sporni period obračunata i isplaćena naknada na ime toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora konstatovano je, na osnovu uvida u obračunski list tužioca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužiocu po vrednosti jednog radnog časa u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora iz 2006. godine, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužioca, pa je veštak za sporni period obračun izvršio u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog iz 1995. godine, koji je važio do 2002. godine, kada je poslednji put tuženi isplatio troškove ishrane i regresa za godišnji odmor odvojeno od zarade i prikazao u obračunskim listama isplaćene iznose po tim osnovima.

Nižestepenim presudama odbijen je tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškove ishrane u toku rada, uz zaključak da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni kroz cenu rada, bez njihovog nominalnog opredeljenja, u skladu sa važećim opštim aktima tuženog.

S obzirom na navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizijom tužioca osnovano se ukazuje da je u nižestepenim presudama zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 61/05... 75/14), propisano je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Prema stavu 2. ovog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. mora biti izražena u novcu. Počev od 01.01.2006. godine od kada se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 61/05), poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos naknade regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli odluku kojom su predvideli visinu naknade ovih troškova. U konkretnom slučaju tuženi nisu sudu u toku postupka dostavili takvu odluku, kao ni sudskom veštaku, iz čega se osnovano može zaključiti da takva odluka nije doneta. Takođe, visina troškova na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženih, kao ni zaključak nižestepenih sudova, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu vrednosti radnog sata, jer tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade navedenih troškova iskazali u platnoj listi tužioca u smislu člana 105. stav 1. i člana 121. stav 1. Zakona o radu, iz čega proizilazi da su tuženi u pogledu isplate naknade ovih troškova navedene zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

S obzirom na navedeno, obe nižestepene presude su ukinute u odbijajućem delu.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir navedne primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić