U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje AA (ranije ...), čiji je punomoćnik Radovan Zindović, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo finansija, koju zastupa Državni pravobranilac, Odeljenje u Subotici, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3147/18 od 05.09.2018. godine, u sednici veća održanoj 26.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3147/18 od 05.09.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 9/2016 od 20.02.2016.godine, je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, koja se tada zvala AA, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog ograničenja slobode kretanja isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate u roku od 15 dana. Odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 300.000,00 dinara pa do traženog od 15.000.000,00 dinara za duševne bolove zbog ograničavanja slobode kretanja; fizičkog napada i silovanja, kao i deo zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji isplati po osnovu pretrpljenog straha usled fizičkog silovanja iznos od 5.000.000,00 dinara, za povredu časti i ugleda iznos od 15.000.000,00 dinara, na ime gubitka stana iznos od 8.000.000,00 dinara; za izgubljenu zaradu iznos od 10.000.000,00 dinara; troškova pojačane ishrane, putovanja za Požarevac i troškova lečenja iznos od 2.000.000,00 dinara, isplatu novčane rente u visini od 50.000,00 dinara mesečno, odnosno 10.000.0000,00 dinara jednokratno zbog izgubljenog roditeljskog izdržavanja, sve sa pripadajućim kamatama. Tužilja je oslobođena od plaćanja sudskih taksi u ovoj parnici. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 3147/18 od 05.09.2018. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio presudu Višeg suda u Somboru u odbijajućem delu i u delu o troškovima postupka. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14) pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja AA rođena ..., koja je u toku žalbenog postupka promenila prezime u ..., je rođena ... . godine u ... . Tužiljin otac BB je ubijen u decembru 1944. godine kao narodni neprijatelj i saradnik sa okupatorom. Rehabilitovan je rešenjem Okružnog suda u Somboru broj Reh 7/2007 od 14.12.2007. godine, kojim je utvrđeno da je bio žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga. Tužiljina majka VV rođena ... je osuđena na izdržavanje kazne zatvora u trajanju od 3 godine i novčanu kaznu pod optužbom da je saboterka. Kaznu je izdržavala između 1946. i 1949. godine u ženskoj kaznenoj ustanovi u Požarevcu. Rehabilitovana je rešenjem Višeg suda u Somboru broj Reh 77/12 od 14.12.2012. godine.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru broj P 1250/13 od 18.03.2015. godine, tužena Republika Srbija je obavezana da tužilji isplati iznos od 800.000,00 dinara na ime rehabilitacionog obeštećenja povodom rehabilitacije njenog oca GG, dok je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru broj P 26/15 koja je postala pravnosnažna 09.03.2016. godine, obavezana tužena Republika Srbija da tužilji na ime rehabilitacionog obeštećenja povodom rehabilitacije majke VV isplati iznos od 800.000,00 dinara.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, tužilja je imala nameru da emigrira u Švajcarsku kod rodbine, da bi zatim otišla u SAD gde je živeo njen ujak (brat njene babe po ocu) DD, koji je ranije emigrirao i živeo u SAD i tamo postao čuveni režiser igranih filmova. Tužilja se obratila vlastima za dobijanje putne isprave ali je rešenjem Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove – Odeljenja za pograničnu službu i strance – Odsek za pasoše, Beograd broj 4045 od 13.10.1954. godine i rešenjem Sekretarijata za unutrašnje poslove – Odsek za pasoše Novi Sad broj 10938 od 13.11.1954. godine, a na osnovu člana 51. Pravilnika o putnim ispravama i prelaza preko državne granice, koji se tada primenjivao, tužilji uskraćeno odobrenje putovanja u Švajcarsku.

Rešenjem Višeg suda u Somboru broj Reh 262/2014 od 05.03.2014. godine je usvojen zahtev za rehabilitaciju tužilje, te je utvrđeno da su ništave gore navedene odluke i sve njihove pravne posledice. Utvrđeno je da je tužilja pretrpela duševni bol zbog ograničenja u pogledu slobode kretanja, a u vidu beznadežnosti, bespomoćnosti, praćeno stanjem dubokog razočarenja zbog sujećenja njenih planova i očekivanja da odlaskom iz te sredine reši pitanje svoje materijalne egzistencije, kao i zbog izgubljene prilike da u toj novoj sredini lakše uspe da se nosi sa sećanjima na sve kroz šta je prošla.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilje i dosudili joj naknadu nematerijalne štete zbog ograničenog kretanja, a odbili tužbeni zahtev za ostala traženja.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 300.000,00 dinara, pa do traženog iznosa od 15.000.000,00 dinara. Ovo zato što je Zakonom o rehabilitaciji, propisano da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3.). Tužilja nije bila lišena slobode, ali joj je u oktobru i novembru 1954. godine ograničeno kretanje time što su državni organi odbili njenu molbu za putovanje u Švajcarsku. U postupku rehabilitacije je utvrđena ništavost tih odluka i svih njihovih pravnih posledica. Tužilja neosnovano prigovara visini dosuđenog iznosa za ovaj vid nematerijalne štete i povezuje svoje stradanje sa izgubljenom šansom za boljim životom u SAD, gde bi se nakon Švajcarske preselila i gde je živeo njen ujak DD, koji je bio poznati scenarista i kamerman u Holivudu. Tužilja, uskraćenje da napusti Jugoslaviju, vidi jedino kao odmazdu tadašnjih vlasti prema njoj zbog činjenice što je ona dete BB koji je ubijen u decembru 1944. godine kao narodni neprijatelj i saradnik sa okupatorom i majke VV, koja je osuđena na izdržavanje kazne zatvora u trajanju od 3 godine, pod optužbom da je saboterka. Međutim, gubi iz vida činjenicu da je nakon Drugog svetskog rata postojao vizni režim od strane zemalja Varšavskog pakta koji se posle rezolucije Inforbiroa 1948. godine, pretvorio u potpunu blokadu granica prema Jugoslaviji. Pedesetih godina prošlog veka počelo je izvesno popuštanje u viznom režimu zapadnih zemalja prema Jugoslaviji, međutim odlazak na tu stranu sveta bio je rezervisan uglavnom za diplomate i one koji su išli na službena putovanja. Tek je polovinom šezdesetih godina putovanje u inostranstvo bilo dostupno građanima Jugoslavije. Poznato je da ni ostali građani Jugoslavije nisu mogli slobodno da putuju u inostranstvo u vreme kada je odbijena tužiljina molba za izdavanje putne isprave, krajem 1954. godine.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog silovanja, za pretrpljeni strah usled silovanja, za povredu časti i ugleda i za gubitak stana, jer za to nema zakonskog osnova. Pre svega tužilja nije rehabilitovana zbog navedenih akata i njenog trpljenja koje ističe kao osnov za ovakav tužbeni zahtev. Tužilja je jedino rehabilitovana zbog neizdavanja putne isprave radi putovanja u Švajcarsku. Zakon o rehabilitaciji ni jednom svojom odredbom ne predviđa naknadu štete za trpljenja kao što su silovanje, povreda časti i ugleda, gubitak stana. Tužilja je zahtevala i naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu i tvrdi da nakon dovršetka škole 1952. godine nije mogla da se zaposli. Zakon o rehabilitaciji ne pruža osnov ni za ovaj vid naknade materijalne štete jer tužilja nije bila lišena slobode, niti je rehabilitovano lice koje je lišeno slobode da bi imala pravo na naknadu materijalne štete na osnovu člana 20. Zakona o rehabilitaciji. Što se tiče naknade troškova pojačane ishrane i putovanja za Požarevac, lečenje i za izgubljeno roditeljsko izdržavanje, radi se o vidovima materijalne štete vezane za stradanja koja su pretrpela njeni roditelji, konkretno majke koja je tri godine provela u ženskom zatvoru u Požarevcu i koju je tužilja posećivala i imala troškove u vezi sa tim posetama. Tužilja je ostvarila naknadu nematerijalne štete zbog stradanja njenih roditelja i to na osnovu pravnosnažnih presuda po 800.000,00 dinara, za svakog od njih. Tužilja nema pravo na naknadu materijalne štete po tom osnovu jer je tako propisano članom 20. Zakona o rehabilitaciji. Naime, samo rehabilitovano lice ima pravo na materijalno obeštećenje, a to pravo nije nasledive prirode.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio sve revizijske navode i ocenio je da oni nisu osnovani pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić