Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao presudu drugostepenog suda, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br.72/11...87/18), pa je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ukazuje na povrede postupka zbog kojih ona ne može da se izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 1. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka je zaključen ugovor broj .../... dana 16.03.2001.godine, na osnovu kog je tužilac uložio sredstva u nabavku opreme koju je predao tužiocu, dok je tuženi preuzeo obavezu da u narednih 10 godina počev od 2001.godine, na sopstvenom ili zemljištu uzetom pod zakup, sadi duvan tipa „Virdžinija“ na površini 2,00 ha i rasadi najmanje 50.000 strukova duvana, a da odobrena kreditna sredstva na ime isporučene mehanizacije, u iznosu od 586.200,00 dinara vrati tužiocu u naturalnom obliku, isporukom duvana druge klase u ukupnoj količini od 5.200 kg. Ugovoreno je da tuženi duvan tužiocu isporučuje tako što bi u narednih 10 godina počev od 2001.godine, tužiocu isporučivao jednake godišnje količine od po 530 kg, nakon čega bi stekao svojinu na opremi, u trenutku isporuke celokupne količine duvana. Na osnovu tog ugovora predviđeno je da ugovarači svake godine zaključuju jednogodišnji ugovor kojim bi se regulisale ostale ugovorne obaveze. Na osnovu ugovora broj 9 zaključenog dana 04.03.2003.godine, parnične stranke su ugovorile proizvodnju duvana za 2004.godinu, tako što je tuženi bio dužan da na površini od 1,5 ha proizvede, rasadi i zasadi 3.300 biljaka i proizvede količinu od 2.640 kg duvana, uz obavezu da obavi agrotehničke mere, po uputstvima stručne službe tužioca. Tužilac se obavezao da tuženom pruži stručnu pomoć i snabde ga semenom, hemijskim sredstvima i repromaterijalnom. Ugovorom o regulisanju međusobnih obaveza i potraživanja od 30.04.2004.godine, parnične stranke su konstatovale da je ukupno stanje neizmirenih obaveza proizvođača dospelih po svim ugovorima zaključenih do 31.12.2003.godine, iznos od 105.720,00 dinara koji se tuženi obavezao da izmiri u novcu najkasnije do 31.12.2006.godine, bez kamate. Pošto tuženi obavezu iz tog ugovora nije ispunio, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P 9331/2011 od 11.07.2014.godine, obavezan je da tužiocu, po osnovu ugovora o regulisanju međusobnih obaveza i potraživanja od 03.05.2004.godine, isplati iznos od 105.720,00 dinara, sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 31.12.2006.godine. Tuženi je protiv tužioca podneo tužbu sudu, radi naknade štete koju je pretrepeo tokom 2003.godine zbog činjenice da mu je tužilac isporučio seme koje nije bilo virusološki ispitano, a nije mu pružio ni stručnu pomoć. Obaveštenjem od 23.04.2005.godine, tužilac je obavestio tuženog da prekida poslovnu saradnju sa njim i da se ima smatrati da su svi ugovori koji su do tada zaključeni, raskinuti, a imajući u vidu činjenicu da je tuženi Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu za naknadu štete i da parnične stranke „nisu uspele da prevaziđu probleme“. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P 2779/12 od 04.07.2015.godine, tužilac je obavezan da tuženom, na ime naknade štete za izgubljeni prinos za 2005.godinu, isplati iznos od 325.398,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, iz razloga što je tužilac raskinuo ugovor, bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje, a tuženi je tokom 2004.godine pretrpeo štetu u vidu manjeg prinosa duvana, jer mu je tužilac isporučio nedeklarisano seme koje nije bilo na listi priznatih sorti. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P 4928/2015 od 15.03.2017.godine, tuženi je obavezan da tužiocu, na ime duga za isporučenu mehanizaciju isplati iznos od 155.244,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.01.2017.godine pa do isplate. Veštačenjem je utvrđena vrednost dugovane količine duvana od strane tuženog tako što do kraja 2004.godine iznosi 1.961,1 kg duvana, po cenama na dan dospelosti obaveze od 1,2 evra po kilogramu duvana, a to je ukupno iznos od 292.807,00 dinara. Imajući u vidu da je pravnosnažnim delom presude od 15.03.2017.godine tužiocu dosuđen iznos od 155.244,00 dinara, tuženi je obavezan da mu isplati razliku u iznosu još 137.563,00 dinara. Pored toga, tuženi je dužan da isplati tužiocu i ratu koja je dospela za preuzetu opremu-sušaru, za 2005.godinu od 520 kg duvana, što iznosi 80.587,00 dinara, tako da ukupna obaveza tuženog prema tužiocu iznosi 218.150,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni kasacioni sud nalazi da je pravilno, pobijanim delom drugostepene presude, odbijen tužbeni zahtev tužioca za razliku od priznatog iznosa od 218.150,00 dinara, sa kamatom, do traženog iznosa od 1.387.890,00 dinara, kao neosnovan, imajući u vidu da je ugovor koji je zaključen između parničnih stranaka, jednostrano raskinut od strane tužioca koji, u ovoj konkretnoj situaciji nema pravo da traži isplatu rata koje dospevaju nakon 2005.godine pa do očekivanog okončanja ugovora.

Dejstvo raskida propisano je odredbom člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete.

Prema sadržani pisanog obaveštenja koje je tužilac dostavio tuženom dana 23.04.2005.godine, a kojim ga je obavestio o raskidu ugovora, razlog za jednostrani raskid ugovora od strane tužioca je činjenica da je tuženi pred Opštinskim sudom u Nišu pokrenuo postupak za naknadu štete protiv pravnog prethodnika tužioca, jer nisu uspeli da prevaziđu probleme.

Zaštita subjektivnog prava pred sudom ne predstavlja povredu načela savesnosti i poštenja, niti zloupotrebu prava, propisanu odredbom člana 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima, a to nije ni opravdani razlog za raskid ugovora pošto se radi o zakonom dozvoljenom načinu zaštite povređenog prava iz ugovornog odnosa.

Tužilac u reviziji ukazuje da su u periodu od 2012. do 2018.godine, Apelacioni sud u Nišu, Viši sud u Nišu i Viši sud u Leskovcu, kao drugostepeni sudovi, donosili različite presude o osnovanosti tužbenog zahteva i obimu dosuđene naknade tužiocu protiv proizvođača duvana za povraćaj mehanizacije, odnosno isplatu naknade za isporučenu mehanizaciju, repromaterijal i energente. To, međutim, nije od uticaja na odlučivanje u ovoj parnici jer se drugostepena odluka, u pobijanom delu, zasniva na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u ovom postupku i to da je tužilac jednostrano raskinuo ugovor zaključen sa tuženim imajući u vidu činjenicu da je tuženi, Opštinskom sudu u Nišu, protiv tužioca podneo tužbu za naknadu štete.

Pošto se tužbeni zahtev tužioca u delu koji je odbijen pobijanim delom drugostepene presude, odnosi na izvršenje ugovornih obaveza tuženog u pogledu rata koje dospevaju u periodu nakon 2005.godine (kada je predmetni ugovor raskinut) pa do očekivanog okončanja ugovornog odnosa parničnih stranaka, sledi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca u tom delu odbio kao neosnovan, jer je tuženi, raskidom ugovora od strane tužioca, oslobođen te obaveze.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 403. stav 1. tačka 3. i 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Odluka o zahtevu za naknadu troškova po reviziji, sadržana u stavu drugom izreke ove presude, doneta je primenom odredbe člana 153. stav 1. i 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da revident nije uspeo u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić