Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na konkretne bitne povrede odredaba parničnog postupka, a time ni na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu, na poslovima šefa ..., kod pravnog prethodnika tuženog „Srbija prevoz“ a.d. ..., a radni odnos joj je prestao rešenjem od 26.07.2007. godine, zbog potpunog gubitka radne sposobnosti i ostvarivanja prava na invalidsku penziju. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 3177/2001 od 30.10.2003.godine (potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1 9014/2004 od 14.10.2004.godine), usvojen je tužbeni zahtev pravnog prethodnika tuženog (kao tužioca) i tužilja (u svojstvu tužene u tom predmetu) obavezana da se sa svim licima i stvarima iseli iz poslovnog prostora pravnog prethodnika tuženog, te da mu taj prostor preda u posed, i obavezana je da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 41.900,00 dinara. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beoradu I 27/2005 od 11.03.2005.godine određeno je prinudno izvršenje po predlogu pravnog prethodnika tuženog radi iseljenja tužilje i naplate troškova postupka, te je sprovedeno izvršenje iseljenjem tužilje iz poslovnog prostora. Među strankama nije bila sporna visina potraživanja tužilje koja se odnosi na otpremnine zbog prestanka radnog odnosa, koji je tužilja u tužbi opredelila na iznos od 116.748,00 dinara, a ni to da je boravila bespravno u poslovnom prostoru pravnog prethodnika tuženog iz koga je prinudno iseljena, a da tuženom nisu isplaćeni troškovi parničnog postupka dosuđeni pravnosnažnom sudskom odlukom od 30.10.2003.godine. Tuženi je u odgovoru na tužbu istakao kompenzacioni prigovor u iznosu od 150.130,68 dinara, konačno opredeljen podneskom od 24.07.2015.godine, koji obuhvata troškove parničnog postupka prema pravnosnažnoj presudi u iznosu od 41.900,00 dinara i troškove korišćenja poslovnog prostora na ime komunalnih usluga za vodu, električnu energiju i telefon, bliže opredeljeni u pismenom izjašnjenju od 26.09.2016.godine. Tužilja je na kompenzacioni prigovor istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio postojanje i visinu uzajamnih potraživanja stranaka. Zaključio je da je kompenzacioni prigovor tuženog osnovan, kao i da nije nastupila zastarelost potraživanja tuženog shodno odredbi člana 339. u vezi člana 219. ZOO, jer je tužilja prostor pravnog prethodnika tuženog koristila bez pravnog osnova, a on je plaćao troškove komunalnih usluga koje je ona bila dužna da plati, pa se na potraživanje tuženog ima primeniti opšti desetogodišnji rok zastarelosti shodno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer predstavlja dug tužilje. Kako je potraživanje tuženog veće od potraživanja tužilje utvrdio je da je potraživanje tužilje prestalo zbog kompenzacije i odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu, utvrđujući da je potraživanje tuženog po osnovu pravnosnažne i izvršne presude na ime troškova parničnog postupka u iznosu od 41.900,00 dinara, jedino potraživanje na koje se primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti i koje nije zastarelo, dok je za više od tog iznosa do traženih 150.130,68 dinara potraživanje zastarelo jer nije obuhvaćeno pravnosnažnom presudom, te se ne smatra ni dugovanjem po osnovu pravnosnažne presude, a predstavlja troškove komunalnih usluga za vodu, električnu energiju i telefon za koje je predviđen jednogodišnji rok zastarelosti shodno članu 378. ZOO, zbog čega je prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužilja u tom delu osnovan. Zbog toga je i preinačio prvostepenu presudu utvrđujući potraživanje tuženog po osnovu kompenzacionog prigovora u iznosu od 41.900,00 dinara, za više od toga odbio kompenzacioni prigovor kao neosnovan i obavezao tuženog da tužilji isplati razliku u iznosu od 74.848,00 dinara sa kamatom, kao i troškove prvostepenog i žalbenog postupka.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da se navedeni stav drugostepenog suda u odbijajućem delu za utvrđenje potraživanja tuženog i shodno tome u obavezujućem delu u odnosu na tužbeni zahtev tužilje, zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 337. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to nego je potrebno da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje (stav 1.), a da se posle izjave o prebijanju smatra da je prebijanje nastalo onog časa kada su se stekli uslovi za to (stav2.). Odredbom člana 339. istog Zakona propisano je da se dug može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kada su se stekli uslovi za prebijanje (stav1.), a ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti (stav 2.). Odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanja zastarevaju za 10 godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Odredbom člana 378. stav 1. tačka 1. ZOO propisano je da zastarevaju za 1 godinu potraživanja naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće kada je isporuka, odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva.

Polazeći od citiranih zakonskih odredaba, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da je zastarelo potraživanje tuženog za veći iznos od iznosa koji je utvrđen pravnosnažnom presudom. Ovo stoga što se rok zastarelosti od 1 godine primenjuje u slučaju kada pružalac usluga potražuje naknadu za isporučenu električnu energiju i toplotnu energiju, plin, vodu, higijeničarske usluge i za održavanje čistoće kada je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva, koja nije plaćena. U konkretnom slučaju tuženi, odnosno pravni prethodnik tuženog, je uredno plaćao troškove korišćenja, odnosno troškove komunalnih usluga za poslovni prostor, u kome je bespravno boravila ovde tužilja, što nije bilo sporno među strankama, zbog čega to nije potraživanje na koje se primenjuje jednogodišnji rok zastarelosti, već je to dug tužilje prema tuženom, odnosno utvrđeni iznos plaćenih troškova korišćenja poslovnog prostora za koji se tužilja neosnovano obogatila. Zbog toga se na taj iznos potraživanja tuženog prema tužilji ima primeniti zastarni rok iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno rok od 10 godina. Takođe, i da se radi o direktnom potraživanju pružaoca komunalnih usluga, ne bi se primenjivao jednogodišnji rok, već navedeni duži rok zastarelosti, jer su usluge pružene za korišćenje poslovnog prostora, a ne za potrebe domaćinstva. S obzirom da su se danom nastanka obaveze pravnog prethodnika tužnog prema tužilji za isplatu otpremnine zbog odlaska u penziju stekli uslovi za prebijanje potraživanja, te kako je tuženi dao pismenu izjavu prebijanju u smislu člana 337. ZOO, to potraživanje tuženog u tom momentu nije bilo zastarelo, zbog čega je kompenzacioni prigovor osnovan. Zbog navedenog je pravilan zaključak prvostepenog suda da su ukupna potraživanja tuženog prema tužilji većeg iznosa od onoga koji ona potražuje od njega, zbog čega je došlo do prestanka obaveze tuženog koja čini predmet tužbenog zahteva, te je pravilno isti i odbijen.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić