Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju pobijajući presudu iz svih razloga propisanih članom 407. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je prethodno ocenjujući dozvoljenost revizije, utvrdio da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...87/18).

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhoni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu AA je privremenim rešenjem tuženog od 21.10.1998. godine priznato pravo na starosnu penziju počev od 07.06.1998. godine, dok je tužilji BB rešenjem tuženog od 25.11.1994. godine priznato pravo na prevremenu starosnu penziju počev od 31.08.1994. godine. Tužiocima je penzija isplaćivana do kraja 1999. godine, nakon čega je isplata obustavljena bez donošenja odluke nadležnog organa. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je ukupan iznos neisplaćenih penzija od 01.01.2008. godine do 28.02.2015. godine za tužioca AA 2.938.431,29 dinara a tužilju BB za isti period od 1.720.071,15 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tuženi svojim nepravilnim postupanjem, odnosno obustavom isplate penzije po sopstvenim rešenjima, tužiocima pričinio štetu u visini mesečnih iznosa koji su utvrđeni veštačenjem, te je primenom odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužilaca za utuženi period od 01.01.2008. godine do 28.02.2015. godine. Primenom člana 361. i člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je ocenio prigovor zastarelosti nalazeći da potraživanja tužilaca od 01.01.2008. godine do 28.02.2015. godine nisu zastarela jer je tuženi bio dužan da penzije isplaćuje mesečno do 20. u narednom mesecu za prethodni mesec. Stoga je 20.02.2008. godine računao kao dan početka toka roka zastarelosti jer je tada tužiocima izostala isplata penzija a samim tim su i tada najkasnije saznali za štetu, pa kako je tužba podneta 02.02.2011. godine, to potraživanja na ime neisplaćenih penzija koja su dospela počev od 20.02.2008. godine, nisu zastarela.

Apelacioni sud je, odlučujući o žalbi tuženog, zaključio da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je prigovor zastarelosti potraživanja u celini neosnovan. Po pravnom stanovištu drugostepenog suda, prigovor zastarelosti potraživanja ima se ceniti primenom člana 376. stav 1. ZOO, računajući od datuma kada je tužba preinačena. Kako su tužioci podneli tužbu 02.02.2011. godine sa zahtevom za isplatu iznosa od po 1.000.000,00 dinara sa kamatom na ime neosnovanog obogaćenja zbog neisplaćivanja penzija počev od 01.02.2001. godine do podnošenja tužbe, a zatim podnescima od 27.07.2015. godine, 17.11.2015. godine i 22.02.2016. godine, preinačili tužbu tako što su tražili isplatu neisplaćenih penzija za period za 01.02.2001. godine do 23.04.2015. godine, drugostepeni sud nalazi da je potraživanje tužilaca od podnošenja tužbe do preinačenja 27.07.2015. godine zastarelo. Osim toga, drugostepeni sud je utvrdio da postoji nesaglasnost ličnog imena tužilaca sa sadržinom rešenja o penziji i priloženim čekovima penzije za novembar 1998. godine i da tužioci nisu dokazali svoju aktivnu legitimaciju u ovom sporu. Iz navedenih razloga, drugostepenom presudom je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužilaca u celosti odbijen.

Osnovano se u reviziji tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje.

U konkretnom slučaju, pravni osnov potraživanja tužilaca je naknada štete zbog nezakonitog rada organa tužene, shodno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, pa se prigovor zastarelosti potraživanja ima ceniti prema članu 376. stav 1. tog zakona, prema kome potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Odredbom člana 360. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Prema članu 361. stav 1 ZOO, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je povrilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, dok je članom 362. navedenog zakona propisano da zastarelost zastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena.

Prema stanju u spisima, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.02.2011. godine, sa zahtevom svakog od tužilaca za isplatu novčanog iznosa od po 1.000.000,00 dinara, na ime neosnovanog obogaćenja zbog neisplaćenih penzija, za period od 01.02.2001. godine do podnošenja tužbe. Podneskom od 27.07.2015. godine tužioci su preinačili tužbu tako što su tražili isplatu iznosa od 4.901.598,96 dinara i 2.449.117,70 dinara za period od 01.02.2001. godine do 23.04.2015. godine, a konačno opredeljenim tužbenim zahtevom od 07.12.2016. godine postavili su zahtev za isplatu mesečnih novčanih iznosa o kojima je odlučivao prvostepeni sud za period od 01.01.2008. godine do 28.02.2015. godine (tim podneskom je smanjen tužbeni zahtev u pogledu visine i perioda na koji se potraživanje odnosi pa se ne smatra preinačenjem tužbe u smislu člana 200. stav 3. ZPP već delimičnim povlačenjem tužbe u smislu stava 4. ovog člana).

S obzirom na navedeno, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti stav drugostepenog suda da je potraživanje tužilaca u celosti zastarelo. Imajući u vidu da su penzije dospevale na isplatu 20. u mesecu za prethodni mesec, da su tužbom podnetom 02.02.2011. godine tužioci zahtevali isplatu od 01.02.2001. godine i da je taj zahtev sadržao u sebi i zahtev za isplatu za period od 01.01.2008. godine do februara 2011. godine, kada je dospevalo potraživanje za januar 2011. godine, primenom roka zastarelosti od tri godine računajući od dana podnošenja tužbe, proizilazi da potraživanja tužilaca za taj period nisu zastarela. Ako se ima u vidu da je preinačenom tužbom od 27.07.2015.godine postavljen tužbeni zahtev za isplatu i za period nakon podnošenja tužbe do 28.02.2015. godine, računajući tri godine unazad od datuma preinačenja tužbe, nisu zastarela ni potraživanja za period od jula 2012. godine do februara 2015. godine.

Osim navedenog, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepenom presudom učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. tačka 2, 3. i 4 i člana 383.stav 4 ZPP, i da se zasniva na pogrešeno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što je bilo od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava kod ocene aktivne legitimacije tužilaca u ovoj parnici.

Odredbom člana 342. Porodičnog zakona propisano je da se lično ime sastoji od imena i prezimena. Lično ime upisuje se u matičnu knjigu rođenih. Svako je dužan da se služi svojim ličnim imenom. Zakonom o ličnoj karti („Sl. gasnik RS“, br.62/2006 i 36/2011) u članu 1. stav 1 definisan je pojam lične karte kao javne isprave kojom građani Republike Srbije dokazuju identitet. Prema stavu 2. ovog člana, u skladu sa zakonom, lična karta služi i kao dokaz o drugim činjenicama koje su u njoj sadržane, a prema stavu 3., ako je to određeno međunarodnim ugovorom, lična karta može da služi i kao putna isprava. Član 7. stav 2 navedenog zakona propisuje podatke koji se unose u obrazac lične karte o imaocu te isprave (prezime; ime; pol; dan, mesec i godina rođenja; mesto, opština i država rođenja; jedinstveni matični broj građana), a stav 3 ovog člana da se u obrazac lične karte unose i slike biometrijskih podataka imaoca te isprave (fotografija, otisak prsta i potpis). Prema članu 26.stav 2 Zakona o putnim ispravama („Sl. glasnik RS“, br.90/2007, sa izmenama), u obrasce putnih isprava podaci o prezimenu i imenu upisuju se u izvornom obliku onako kako su upisani u izvodu iz matične knjige rođenih, dok stav 3. predviđa da je organ nadležan za izdavanje putnih isprava dužan da obezbedi tehničke mogućnosti za upisivanje podataka o prezimenu i imenu pripadnika nacionalnih manjina u izvornom obliku, prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalnih manjina.

U situaciji kada je prvostepeni sud utvrdio da su uočene nesaglasnosti u ličnom imenu tužilaca posledica različitog izgovora odnosno pisanja stranih prezimena i da se radi o istim licima s obzirom da su datumi rođenja isti u rešenjima o penziji i u njihovim ličnim kartama, kao i da su tužioci dostavili izveštaje o isplati iz kojih proizilazi da im je penzija isplaćivana prema tim rešenjima a da tuženi nije dostavio dokaz da se ne radi o istim licima, imajući u vidu citirane zakonske propise, drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja rasprave da drugačije oceni izvedene dokaze i utvrdi drugačije činjenično stanje na kome je zasnovao svoju odluku, izvodeći zaključak da je teret dokazivanja tih činjenica bio na tužiocima. Ovo naročito ako se ima u vidu načelo delotvornosti i ekonomičnosti postupka i dužnost upravnog organa da pribavlja podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija po službenoj dužnosti, saglasno članu 9. i članu 103. Zakona o opštem upravnom postupku, što revidenti osnovano u reviziji ističu.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja i ponovo oceniti da li tužioci imaju aktivnu legitimaciju u ovom sporu i da li su njihova potraživanja u celosti zastarela, pa će doneti novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude.

S obzirom da je drugostepena presuda ukinuta u stavu prvom i drugom izreke, ukinuta je i odluka o troškovima postupka u stavu trećem izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 3. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić