U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupaju punomoćnici Maja Radnić, advokat iz ... i Nikola Radojević, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“ sa sedištem u Beogradu, radi diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1093/19 od 15.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 04.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1093/19 od 15.05.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 55/18 od 28.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor litispedencije istaknut od strane zastupnika tuženog. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd iz Beograda, izvršio diskriminaciju prema tužiocu AA iz ..., tako što je BB izvršio isplatu jubilarne nagrade za 40 godina rada kod tuženog, a isto pravo je uskratio tužiocu, iako su i tužilac i BB bili u istom statusu, tačnije i drugi nisu imali status zaposlenog kod tuženog u trenutku stupanja na snagu Posebnog kolektivnog ugovora koji je uveo pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina rada. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.250,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1093/19 od 15.05.2019. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P1 55/18 od 28.12.2018. godine, u stavu drugom i trećem izreke, a žalba tužioca u tom delu odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja sadržanog u stavu prvom izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogršne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija dozvoljena, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), s obzirom da je članom 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09), propisano da je revizija uvek dopuštena.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 01.06.2013. godine, kada je otišao u starosnu penziju, sa ostvarenim penzijskim stažom od 42 godine, 2 meseca i 4 dana. U vreme kada je tužilac ispunio uslove za odlazak u starosnu penziju kod tuženog je važio Kolektivni ugovor kojim nije bilo predviđeno pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina rada kod poslodavca, a koji je prestao da važi 29.01.2015. godine. Stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 15/15), dana 17.02.2015. godine, uvedeno je pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina rada kod poslodavca, u visini od četiri zarade. Članom 49. stav 2. ovog Posebnog kolektivnog ugovora predviđeno je da se u vreme provedeno na radu kod poslodavca uračunava pun staž osiguranja, odnosno ukupan staž osiguranja sa uvećanim trajanjem za zaposlene koji rade na tim poslovima, a stavom 6. propisano je da uslov koji se odnosi na dužinu ukupnog rada iz stava 1. tog člana ispunjava i zaposleni koji bi u godini u kojoj odlazi u penziju ili umre ispunio navedeni uslov, bez obzira da li taj uslov ispunjava u trenutku kada mu prestaje radni odnos. Prema stavu 7. ovog opšteg akta zaposleni stiče pravo na isplatu jubilarne nagrade na dan ispunjenja uslova iz stava 1. istog člana, a jubilarna nagrada se isplaćuje do kraja meseca u kome je zaposleni ispunio uslov za isplatu jubilarne nagrade.

Odlukom o utvrđivanju prava na jubilarnu nagradu zaposlenima u RB „Kolubara“ DOO Lazarevac broj 2-01-4126 od 19.06.2015. godine, u članu 1. utvrđeno je da su zaposleni u Privrednom društvu za proizvodnju, preradu i transport uglja RB „Kolubara“ DOO Lazarevac, koji su pre 07.02.2015. godine, kada je stupio na snagu Poseban kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije, navršili 10, 20, 30 i 40 godina ukupnog vremena provedenog na radu kod poslodavca i zavisnim privrednim društvima i njihovim pravnim prethodnicima, stekli pravo na jubilarnu nagradu za navedeni jubilarni broj godina rada. Prema članu 3. odluke, u cilju jedinstvenog postupanja kod tuženog, prema svim zaposlenima koji su pre 07.02.2015. godine navršili 10, 20, 30 i 40 godina ukupnog vremena provedenog na radu kod poslodavca i zavisnim privrednim ddruštvima i njihovim pravnim prethodnicima, treba isplatiti jubilarne nagrade na način i pod uslovima utvrđenim članom 49. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Ova odluka je stupila na snagu danom donošenja.

Tuženi je u februaru 2015. godinee isplatio jubilarne nagrade zaposlenima u skladu sa ovom Odlukom, uključujući i bivšeg zaposlenog BB, koji je preminuo na radnom mestu 28.01.2015. godine, pre stupanja na snagu Posebnog kolektivnog ugovora, koji je uveo pravo na isplatu jubilarne nagrade za 40 godina rada kod poslodavca. Do trenutka smrti, sada pok. BB je ostvario staž osiguranja od 39 godina, 0 meseci i 18 dana, a 40 godina staža osiguranja bi ostvario 12.11.2015. godine, da je radio na istim poslovima bez prekida. Jubilarna nagrada za 40 godina rada kod tuženog isplaćena je njegovim zakonskim naslednicima 26.02.2015. godine, u visini od 432.432,00 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac diskriminisan opisanim postupanjem tuženog, s obzirom da ono ne predstavlja nejednako postupanje u okviru iste kategorije lica i da nije bilo nedozvoljenog razlikovanja u konkretnom slučaju. Naime, tužilac nije bio zaposlen kod tuženog u godini u kojoj je stupio na snagu Poseban kolektivni ugovor od 07.02.2015. godine, niti mu je u toj godini prestao radni odnos. Ovim PKU nije predviđeno da pravo na isplatu jubilarne nagrade imaju bivši zaposleni – penzioneri. Tužilac je stekao status penzionera 2013. godine, dok sada pok. BB takav status nije stekao, već je do smrti imao svojstvo zaposlenog kod tuženog. Sudovi su ocenili da slučaj pok. BB podleže primeni Posebnog kolektivnog ugovora iz 2015. godine, u smislu člana 49. stav 1. i 6, pa s obzirom na navedene uslove, isplatom jubilarne nagrade za rad preminulog BB nije učinjen akt diskriminacije u odnosu na tužioca u smislu Zakona o zabrani diskriminacije. Pri tome, zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju dikriminacije je činjenično i pravno utemeljen, a odluke su donete primenom odgovarajućih normi materijalnog prava. Za svoju odluku sudovi su naveli dovoljno razloga, koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije, (član 21.) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, članom 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju, a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije. U smislu člana 2. tačka 1. navedenog Zakona, diskriminacija i diskriminatorsko postupanje predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnositi, jeziku, političkim ubeđenjima, polu...). Za postojanje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno je da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, a ukoliko se ne nalazi u takvoj situaciji diskriminacije nema, a samim tim ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.

U konkretnom slučaju, tužilac se nalazio u bitno drugačijoj situaciji u odnosu na sada pok. BB, zbog čega se ne može smatrati diskriminisanim licem na način kako to pogrešno tumači. 

Neosnovano se revizijom osporava zakonitost isplate jubilarne nagrade i za pok. BB, jer to ne predstavlja pitanje po kom bi tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu. Na tužioca, kao penzionera od 2013. godine, se ne može primeniti Posebni kolektivni ugovor iz 2015. godine. Pozicija tužioca nije uporediva sa navedenim licem i odnosom tuženog kao poslodavca prema činjenici smrti tog lica u godini u kojoj bi navršio 40 godina rada kod tuženog. Aktom isplate primanja iz radnog odnosa u 2015. godine u bitno drugačijoj statusnoj i pravnoj situaciji od tužiočeve, diskriminacija prema tužiocu nije izvršena, zbog čega je revizija tužioca odbijena.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na naknadu troškova revizijskog postupka koje je tražio i opredelio.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić