Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1458/17 od 07.07.2017. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke, kao i zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. Tvrdnjom o pogrešnoj oceni dokaza, tužilja osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su kao višegodišnji prijatelji postigli usmeni dogovor da tužilac, na katastarskoj parceli na kojoj se nalazi apoteka u vlasništvu tužene, sagradi još dva lokala od svojih sredstava. Posle završetka gradnje, tužiocu bi pripao u svojinu jedan novosagrađeni lokal, a tuženoj pored postojećeg starog, pripao bi drugi novosagrađeni lokal. Tužena je bila saglasna sa dogradnjom, obavezala se da izvrši legalizaciju celog objekata, te da tužiocu, prema dogovoru, prenese u svojinu jedan novi lokal. Gradnja je trajala tokom 2008. godine, tužilja se nije protivila gradnji i oba lokala su završena u decembru iste godine. Lokali su fizički odvojeni, a svaki od njih ima svoj svoj ulaz, mokri čvor i nose oznake L1 površine 14,97 m2 i L2 površine 15,08m2. Po završetku gradnje 2009. godine, tužilac se uselio u lokal br.2, a parnične stranke su novoizgrađene lokale izdavale u zakup počev od 2009. godine. Tužena je iste godine ishodovala odluku kojom joj je dato u zakup na 99 godina gradsko građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat. Posle toga je pokrenula postupak legalizacije, koji je okončan dobijanjem građevinske dozvole za objekte kao odvojene celine, na svoje ime, u predmetu Odseka za legalizaciju Opštine Rakovica broj ...-.../... . Tužena je prodala novi lokal svom zakupcu VV, da bi u ... 2011. godine od zakupca tužiočevog lokala da sa njom zaključi novi ugovor o zakupu, tvrdeći da je vlasnik, što je tužiočev zakupac prihvatio. Tužena je svoj novosagrađeni lokal br.1 prodala, da bi nakon toga sin tužene obavestio tužioca da lokal br.2 nije njegova svojina, već vlasništvo tužene i da se može obratiti nadležnim institucijama radi zaštite svog prava.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na predmetnom lokalu broj 2.

Prema odredbi člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, po samom zakonu pravo svojine stiče se, između ostalog, stvaranjem nove stvari građenjem na tuđem zemljištu. Odredbom člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar.

Drugostepeni sud je pravilnom primenom navedenih zakonski odredaba odlučio kao u izreci pobijane presude. Naime, drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda da su parnične stranke zaključile usmeni ugovor kojim se tužilac obavezao da će pored postojećeg objekta u vlasništvu tužene sagraditi još dve celine – dva lokala, a da se tužena obavezala da će nakon završetka gradnje ishodovati građevinsku dozvolu za sva tri lokala u okviru jedne celine, nakon čega će kao kompenzaciju za uloženi rad i sredstva tužiocu preneti u svojinu jedan od lokala. Tužilac je u dogovoru sa tuženom svojim radom i svojim materijalom izgradio novu stvar – dva lokala za koja je tužena ishodovala neophodne dozvole, ali nije pristala da po dogovoru prenese svojinu na jednom lokalu tužiocu, pa su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu navedenih čl. 21. i 22. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u odnosu na utvrđenje prava svojine na predmetnom lokalu (broj 2), shodno dogovoru parničnih stranaka, pri čemu je tužilac postupao kao savesna strana.

Sa iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde stvarnu nameru ugovornih strana shodno članu 99. Zakona o obligacionim odnosima, savesnost tužioca i da je povređeno pravo svojine tužene garantovano Ustavom.

Neosnovan je revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer pravo svojine nije utvrđeno prema vrednosti sredstava uloženih u gradnju. Međutim, tužilac je stvorio novu stvar po dogovoru sa tuženom, pa u toj situaciji pravo svojine na novosagrađenoj stvari ne nastaje srazmerno doprinosu gradnji, kako se u reviziji navodi, već u srazmeri sporazuma koji su postigle parnične stranke, konkretno da svaka strana stiče svojinu na po jednoj novosagrađenoj nepokretnosti-lokalu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio neophodan, pa je odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić