U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Nemanja Lukić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3147/18 od 02.11.2018. godine, u sednici održanoj 06.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3147/18 od 02.11.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2599/15 od 18.06.2018. godine, pa se ODBACUJE TUŽBA, kao neblagovremena, u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, počev od 09.02.2010. godine, a ODBIJA SE, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime neisplaćenih zarada za period od juna 2013. godine do avgusta 2016. godine plati ukupno 1.516.623,24 dinara sa pripadajućom kamatom i doprinosima, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka od 240.298,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2599/15 od 18.06.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 09.02.2010. godine, te da mu po tom osnovu pripadaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćenih zarada u periodu od juna 2013. godine do avgusta 2016. godine isplati ukupno 1.516.623,24 dinara u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke, kao i da na navedene iznose uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje i to: doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 322.766,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3147/18 od 02.11.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br, 72/11, 55/14 i 87/18) pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je započeo sa radom kod tužene u februaru 2010. godine, da je dostavio svu potrebnu dokumentaciju, obaveio lekarski pregled u ..., rešenje o prijemu u radni odnos na neodređeno potpisao je u ... i isto mu je dao na potpis načelnik, ali mu to rešenje nije dato. Iz iskaza tužioca proizilazi da je zaposlen kod tužene od februara 2010. godine kao policajac u patroli, bez uniforme i oružja i bez značke. Imao je radno vreme 8 časova, vodila se evidencija o dolasku i odlasku sa posla i imao je svoj radni sto i kancelariju br. ... u ... . Bio je u patroli na terenu, obilazio je sela sa kolegom. Platu je primao do maja 2013. godine kada je isplata prekinuta bez obrazloženja. Nije dobio rešenje o prestanku radnog odnosa, kao ni rešenje o zasnivanju radnog odnosa (koje je potpisao). Prema izveštaju iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, utvrđeno je da je za tužioca izvršena prijava od strane MUP-a 09.02.2010. godine, a da je datum prestanka obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine. Visina zarade koju bi tužilac primio u spornom periodu utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka u ukupnom iznosu od 1.516.623,24 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac jeste u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, jer je takav radni odnos zasnovao kod tužene a tužena nije dokazala da je donela odluku kojom je tužiocu zakonito osnovano prestao radni odnos, donošenjem rešenja o otkazu, pa je tužena na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu u vezi člana 169. Zakona o policiji, obavezana da mu plati izostale zarade, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, uz obavezu da mu plati i zakonsku zateznu kamatu, primenom člana 277. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odgovarajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 374. stav 2. tačka 3. ZPP, učinjenu pred drugostepenim sudom, koji nije cenio navod tužene, koji je isticala i u toku prvostepenog postupka da je tužba podignuta posle roka propisanog zakonom.

Naime, predmet tužbenog zahteva je zaštita prava iz radnog odnosa, pa se na osnovanost takvog zahteva primenjuju odredbe posebnog zakona – zakona koji reguliše radne odnose, što je u konkretnom slučaju Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05,... i 32/13), koji je bio na snazi u spornom periodu. Odredbom člana 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1), rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. istog člana). Rok iz člana 195. Zakona o radu za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa je prekluzivan – materijalno-pravni rok, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe sa takvim zahtevom, pa je i sud dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju i prema iskazu samog tužioca, od zasnivanja radnog odnosa, zarada koja obuhvata i Kosovski dodatak mu je redovno isplaćivan svakog meseca (10-og i 25-og u mesecu do 25.06.2013. godine), nakon čega je obustavljena isplata. Iz navedenog proizilazi da je tužilac već 10.07.2013. godine imao saznanje za povredu prava, kada mu je prvi put (nakon 25.06.2013. godine) izostala uplata zarade. To dalje znači da je toga dana počeo da teče i rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, za zaštitu prava iz radnog odnosa pred sudom, bez obzira što nije primio bilo kakvo rešenje od tužene, bilo o obustavi zarade, bilo o prestanku radnog odnosa.

Dakle, tužilac je za povredu prava saznao 10.07.2013. godine, pa je poslednji dan roka od 90 dana od dana saznanja bio 08.10.2013. godine, nakon čega nastupa prekluzija za zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa. Čak i kada bi se kao dan saznanja za povredu prava iz radnog odnosa uzeo 31.12.2013. godine, kada je odjavljen sa obaveznog osiguranja, ali i do kada mu je zdravstvena knjižica bila overena, što je tužilac znao ili morao znati, poslednji dan roka od 90 dana bio je 31.03.2014. godine. Imajući ovo u vidu, kao i da je tužilac tužbu sa zahtevom za utvrđenje da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme podneo 02.10.2015. godine, dakle po proteku prekluzivnog roka od 90 dana od saznanja za povredu prava, propisanog članom 195. stav 2. Zakona o radu, to je tužba neblagovremena, pa su sudovi koji o blagovremenosti tužbe moraju da vode računa po službenoj dužnosti primenom člana 294. stav 2. ZPP istu morali odbaciti.

Izostanak utvrđenja da je tužilac u radnom odnosu kod tužene i nakon 25.06.2013. godine, odnosno izostanak pravnosnažne sudske odluke sa utvrđenjem da mu je nezakonito prestao radni odnos, čini neosnovanimi zahtev za isplatu zarada u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako su sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio nižestepene presude i odbacio tužbu tužioca za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene, a odbio tužbeni zahtev za isplatu zarada sa pripadajućom kamatom i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, odnosno odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 18.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić